D N E V N I K
UČITELJA MAČEVANJA
Aleksandar Stanković
(izbor tekstova)

Šta nam može više govoriti o umetnosti življenja od mačevanja, tog bivšeg umetnika smrti? - veštine u koju su ljudi vekovima strpljivo ugrađivali sve ono od čega im zavisi život, čast, sloboda…

"Jedno govori o svemu".

Na putu ka majstorstvu i vrsnosti u bilo čemu, pa i u mačevanju,
ako ideš dovoljno duboko, široko i visoko
razotkrivaš ne samo njegove tajne već i tajne SVEGA.
Ako u tome ne uspevaš izmiču ti ne samo tajne mačevanja već i tajne života,
ne samo majstorstvo i vrsnost u mačevanju već i majstorstvo i vrsnost u življenju.

*

Pokušavati učiti mačevanje gledanjem mačevalaca i čitanjem knjiga o mačevanju
isto je što i pokušavati učiti svirati
gledanjem svirača i čitanjem knjiga o muzici.
Svaka veština je kao more u kome kad se nađeš jedino uz sopstvene pokrete
beskrajnog rada, razmišljanja i vežbi učiš kako se pliva - ili toneš.

*

Lepota spaja.
Zato u mačevanju koje je dostiglo lepotu uvek pobeđuju oba mačevaoca i
zato tek mačevanje u kome oba mačevaoca pobeđuju dostiže lepotu.

*

Pravo mačevanje je samo ono koje nam donosi živo osećanje strasti, radosti i uživanja.
Vrsni i iskusni mačevaoci znaju da to ushićenje dolazi od lepote borbe same,
slabi i neiskusni mačevaoci misle da ono dolazi od pobeđivanja.

*

Dobar mačevalac uvek misli kao čovek od akcije a dela kao čovek od promišljanja.

*

Gde čoveka vuče čežnja takav je - samo ko traga za lepotom - lep je,
kako u mačevanju tako i u životu.

*

Različitim ljudima je za radost u životu i onom što čine potrebno različito.
I dok je nekima dovoljno samo spoljašnje i vidljivo - biti prvi, imati, pokazivati se...
drugi radost nalaze tek u
posvećenju nevidljivoj unutrašnjosti sebe i onog čime se bave.
Nijedan od njih nije ni bolji ni gori.
Oni su prosto različiti kao što su različliti bubanj i klavir.
Svakom od njih je u skladu sa složenošću njegove konstrukcije i onim što može pružiti
potrebno različito kako bi mogao zasvirati.
ISTO JE I U MAČEVANJU.
Dok je jednom mačevaocu za radost dovoljno puko pogađanje i brojanje bodova
drugi zadovoljstvo nalazi tek u veštini kojoj je cilj lepota
pokreta ideja, tela i oružja - mačevanje što teži umetnosti.

*

Mačevanje je veština borbe mačevima dovedena do umetnosti.
Bez ove težnje majstorstvu i perfekciji u baratanju oružjem u borbi - slične raspravi dva retora rečima i
dva mislioca mislima, nema ni pravog mačevanja.
Ono što tada preostaje samo je obična tuča.

*

Nema nikakvog uspeha ako čovek u onome što radi ne pruži sve od sebe - preda se i žrtvuje
vođen idejom savršenstva ili makar poštenja u poslu.
Tek tada može biti majstor.
Ali to nije najviše. Treba postati i umetnik u onom čime se baviš jer tek umetnost je kruna umeća u bilo čemu.
Umetnik nastaje kad majstor u ono što čini još unese i stvaralačko, i naravno – ljubav.

*

Kad gubiš, gubi prefinjeno! Pokušaj tako da izgubiš da tvoj poraz pokaže još i neku tvoju lepotu.

*

Pobede i porazi malo znače ukoliko mačevalac ne uči i kako se nad njima pleše.
Ali kad to jednom nauči onda mu taj ples postaje SVE a pobede i porazi ne znače više NIŠTA

*

U borbi je duh podjednako važan kao i oružje. Veliki deo svake pobede treba da sadrži pobedu bez delovanja oružjem.
Protivnik se može obeshrabriti, zamoriti i savladati virtuoznim i majstorskim kretanjem,
izmicanjem i izbegavanjem napada i odbrane oružjem.
To ga savlađuje - umetnost.
Oružje majstoru služi samo za spas u slučaju greške u plesu - kad se na trenutke inspiracija odmara.

*

Svaki mačevalac treba da zna da se poslednje i vrhunske tajne veštine ne mogu nikada preneti sa učitelja na učenika.
Naučena tehnika mačevanja ne može nikada napraviti dobrog mačevaoca jer sama tehnička obuka u veštini
ne prevazilaze obično šegrtovanje.
U krajnjem stadijumu mačevanje sadrži u sebi učenja u koje se učenik ne upućuje već se on mora sam u njih uputiti.
Cilj poznavanja tehnike je da omogući mačevaocu da pripremi teren za to lično prosvetljenje.
Duh ili unutrašnje iskustvo moraju potpomagati svaku veštinu kojom se ovladava putem dubokog sopstvenog zagledanja u
najskrovitije kutke onog čime se čovek bavi.
To je slučaj i sa svakim učenjem uopšte: možemo ga i znati i ne znati, izraziti i o njemu samo ćutati.
Zato uništi svaku nadu da bilo ko osim tebe, od određenog trenutka može biti tvoj učitelj.

*

Kad si postigao NAJVIŠE?
Kad u svojoj veštini ili životu osetiš na trenutak da u sveopštem pokretu i
potrošnoj prolaznosti - vreme je stalo.
To je znak da si dodirnuo trajno, bezvremeno i neprolazno
srce ne samo tvog poduhvata već i svega što postoji.

*

Tek kad mačevalac počne da prekoračuje svoju veštinu i prestane da bude samo mačevalac - veštak sa oružjem,
i postane i plesač, poeta, umetnik, istraživač, osvajač, mislilac, mistik, pustolov, glumac, lakrdijaš… i,
napokon, onaj ko mačuje i bez mača, on je dospeo do najvišeg i najvrednijeg u svom delanju.
Tada kroz svoju veštinu stupa na put na kome se sve veštine sjedinjuju u
jednu jedinu i najveću – umetnost življenja.
Ko pomoću onog čime se bavi od svog života ne pravi i jedno umetničko delo niti vrsno živi niti je vrstan u onome čime se bavi.
Artizam u delanju i življenju svakog trenutka je zahtev ne samo svake veštine već i svakog postojanja vrednog života.

*

Ko hoće da je vrstan samo u mačevanju a ne i za ostalo ne postiže ništa!
Samo na bogatstvu čoveka se temelji i bogatstvo u veštini.
Mačevalac zato treba da se pokaže spremnim i sposobnim ne samo da učestvuje u borbama oružjem već i
da se prepusti razmišljanju, nauci, poeziji, prirodi, umetnosti…
On ne treba da teži samo da bude praktično vešt već i da upoznaje svet oko sebe i u sebi - ima telo koje je sposobno za sve,
srce što se hrabro širi svuda i duh koji na svakom koraku traga, napada, brani se i uzvraća, britko seče i bode.
Biti vrstan u svojoj veštini znači biti kao drvo koje raste spuštajući svoje korenje duboko u podzemlje
i šireći grane u strane i visoko u nebo.
I čovek i mačevalac ne treba da rastu samo na jednom mestu nego svuda, ne samo u jednom pravcu,
nego isto tako i gore i dole i iznutra.
Ne može se dobro činiti, misliti i osećati bilo šta ako se pri tome ne uspeva
istovremeno kroz to jedno dohvatiti i ceo preostali svet.

*

Dok god nešto radiš da bi sebi i drugima dokazao da si prvi i najbolji -
dok si TI sunce oko kojeg se vrti to što činiš a ne TO što činiš sunce oko kojeg se vrtiš ti,
ono najvrednije će ti izmicati jer za svoj cilj nemaš TO čime se baviš već SEBE samog.
Zato uvek više ceni mačevaoca koji te poziva na mačevanje od onoga koji te poziva na nadmetanje
jer u srcu prvog je veština i želja za lepotom a
u srcu drugog je on sam i želja za isticanjem - lična neispunjenost i praznina.

*

Dobri mačevaoci uvek teže da mačuju zbog borbe - mačevanja, a ne zbog pogodaka.
Ako je pogodak cilj a mačevanje put, oni borbu vide kao oduševljeni putnici za koje je sreća u
PUTU i kojima je žao kad stignu na cilj i završe svoje putovanje.
Pogodak u takvom mačevanju nije uspeh jednog od mačevalaca već razočaravajuća greška koja je pokvarila
da zajednička igra oružja i tela traje duže, bude još lepša, bogatija i zanimljivija.
Samo takvo mačevanje, mačevanje PUTA a ne cilja, je radost i za one koji mačuju i za one koji gledaju.

*

Ima mačevalaca koji su duhom, dušom i telom kao plamen što obigrava oko protivnika dok ga celog ne proguta
ali i protivnika koji da bi nekud krenuli potreban im je pokretač a da bi nekud stigli
sila što ih stalno gura ili vuče - mrtva pustinja koja guta svojom beskrajnom
prazninom nepokretnosti.
I mačevanju i životu su potrebni i jedni i drugi jer samo borba u kojoj postoji sklad
kretanja i mirovanja, energije i obuzdavanja, borba koja ima DINAMIKU je
harmonična, bogata i lepa - životna.

*

Svaki mačevalac treba da zna da u borbi, i uopšte uzev u životu, održi vedrinu!
Što je stvar od većeg značaja i opasnija treba joj prilaziti sa više vedrine jer vrhunac svake veštine je njeno pretvaranje u umetnost - ples slobode koja počinje lako, radosno i vedro da igra.
Svaki veliki zadatak zato traži da se sa sebe skine preteška ozbiljnost jer to je jedini siguran znak da je plesač dorastao igri.
Ako se nema vedrog raspoloženja – treba ga stvoriti.

*

DOBAR slikar ne postaje iz takmičenja sa drugim slikarom da načini lepšu sliku već iz toga što
sam nije zadovoljan svoom pa pokušava da stvori bolju.
DOBAR pesnik nije onaj ko piše pesmu da bi ona bila bolja od pesme drugog pesnika već onaj koji u beskraj
traži pravu reč jer sam nije zadovoljan onom koju je pronašao.
DOBAR muzičar nije onaj koji teži da bude bolji od drugog muzičara već onaj koji sam pokušava
da zadovolji svoje uho svirajući savršenije nego što svira.
DOBAR mačevalac ne nastaje iz težnje da se dostigne i prestigne drugi mačevalac već iz borbe
sa sobom i napora da se lično pomere granice sopstvene veštine.
Čovek u kome se ne nalazi MERA savršenstva utkana u njega samog, ko nema i ne oseća u sebi
ono idealno koje ga iznutra nagoni ka "boljem", već mu treba nešto spolja, uzori i poređenja sa drugim, doseže uvek
samo beznačajno ma na kakav tron se popeo.
Ono najbolje i savršeno svakom izmiče ko najbolje i savršeno sam nema u sebi.
Ništa božansko u svetu ne pripada onome kome božansko ne leži u njemu.

*

Vreme u kome sve što je drugačije biva suzbijano, gde se zahteva javno ili prećutno da svi isto
čine, misle, osećaju, jedu, odevaju se, obrazuju se, pišu, čitaju, slušaju … - isto MAČUJU,
gde je cilj da se sve pretopi u jedno istovetno, bezlično, zajedničko i globalno,
nije ništa drugo nego stara tiranija samo na nov način - Orvelovski i Hakslijevski.
U svom delanju čovek ne treba da bude siromašnog UNIFICIRANOG duha, duše i tela i zadovolji se samo jednim
već da traga i bude otvoren za još mnoštvo različitih i drugačijih vidika i svetova.
Ne miriti se sa pripadnošću pustinji samo jednog, ma kakvo ono bilo i bez obzira da li je nametnuto spolja
ili ga nameće sopstvena duhovna lenjost, ne misliti da se dospelo do nečeg gotovog i završenog,
prvi je korak čoveka koji teži ispunjenom i bogatom životu.
Za to se treba boriti na svakom koraku postojanja, za to se treba boriti i u mačevanju.

*

Mudar čovek teži ŠIRINI.
Zato uvek gleda i kako da se u svakoj situaciji postavi na što više strana,
pa čak i na onu suprotnu od sopstvene.
Tako i pametan mačevalac uvek pobeđuje, čak i kad gubi,
ako mačuje SA protivnikom umesto PROTIV njega - ako pronalazi
načine da bude ne samo na svojoj već i na njegovoj strani.

*

A je pobedio B, zatim je B pobedio A, C je onda izgubila od D a D od A...
Da li je to, ta prolaznost kratkotrajno dostignutih trošnih pobeda i poraza mačevanje i ono najvrednije u njemu?
Za majstora u mačevanju i mudrog čoveka u životu, ono pravo i značajno nije u nečem što prolazi, osipa se i nestaje
u zaboravu već u onom što je neprolazno i traje u svojoj vrednosti.
Samo mačevalac koji iza prolaznih pobeda i poraza traži i pronalazi ono trajno i postojano - vrednost i lepotu mačevanja
bez obzira da li pobeđuje ili gubi, može dodirnuti zlatno i neprolazno srce postojanja
i osetiti vrednost, uzvišenost i lepotu života ma kakav on bio.

*

Nikad ne prestaj da tragaš, čak i kad ne nalaziš.
Ako ne uspevaš dohvatiti lepotu cilja možeš uspeti da
otkriješ lepotu putovanja.

*

Stvoriti ili naći JEDNO, bilo šta ili bilo koga, na čemu neumorno i s ljubavlju radeći osećaš
zanos u lepoti njegovog usavršavanja,
a što i tebe samog usavršava - najviše je što čovek može steći u životu.
Kad ta zvezda jednom u tebi plane i ti sam počneš u njoj plamteti, pronašao si vatru svog postojanja pred kojom
nestaju sva pitanja uspeha i neuspeha, bola i zadovoljstva, dobiti i štete...
jer mislićeš samo o tome kako da se sa tim
opojnim, neodoljivim i neizrecivim, pred kojim se jedino ćuti i smeška,
BAVIŠ u BESKRAJ.

*

Kao što je tek umeće života uslov izrastanja u vrsnosti veštine tako je i tek vrsnost u nekoj veštini uslov za dostizanje umeća življenja.
U školu mačevanja se, dakle, stupa kako bi se kroz veštinu mačevanja, kao pomoću lestvica,
čovek ka svekolikoj vrsnosti uspinjao i umeću življenja učio.

*

"Onako kako hodaš putem tako ideš i kroz život."
U svakoj kretnji mačevaoca se izražava njegovo telo, duh i duša.
Zato je svaki njegov pokret, stav i akcija isto što i svojeručni potpis i portret – neka vrsta autobiografije.
Jedno isto u čoveku čini sve što on čini.
Zbog toga ne samo da kako čovek živi tako i mačuje već i
kako mačuje tako i - živi.
Kad učenik stane pred oštrookog učitelja i načini prvi korak on je već – nag!

*

Kad mačevalac počinje DOBRO mačevati?
Kad lepota u njemu počne čeznuti za lepotom u mačevanju.
Ako je "čovek pola čovek pola zver"(Makijaveli) on čovekom postaje kada u onom što čini počne težiti lepom, a
zver kad ne traga za lepotom u pokretu, postupku, reči, osećaju, zvuku, mišljenju... - postojanju.
Samo strast za savršenim i idealnim, lepotom, nas oplemenjuje i
vodi ka božanskom a odvodi od životinjskog - dovodi do ljudskog.

*

Osećaj, strast i afekat su veliki neprijatelji mačevaoca.
To nejasno, nemislivo, neizrecivo i remetilačko je haotična sila što ruši misaoni i telesni poredak i red
na čemu se zasniva svaka veština i organizovano umeće - pa i mačevalačko.
"Vatra u srcu stvara dim u glavi."
Razgneviti protivnika, naterati ga da "izgubi pamet" i ne kontroliše svoje telo i postupke znači
skinuti mu štit i oklop, razgolititi ga i izložiti svom maču.
Da li je zato najbolji mačevalac onaj bez duše, koga vodi samo tehnika, bez emocija i strasti - do perfekcije
uvežbana i utrenirana mašina?
Ali može li mačevalac težiti perfekciji, majstorstvu i virtuoznost u svojoj veštini bez OSEĆAJA i STRASTI za savršeno i lepo,
bez LJUBAVI prema utopiji idealnog u onom što čini? NE.
Osećaj je jedino tlo iz kojeg izrasta sva čežnja za velikim i izuzetnim.
Tako i mačevalac "mašina" bez srca za ono što čini, ma koliko bio perfektno uvežbavan,
biće u odnosu na onog ko mačuje i sa osećajem instument sa jednom žicom manje.
Ta jedna žica otežava sviranje ali i muzici daje nov, viši i bogatiji zvuk.
Dobar mačevalac zato nikad ne ubija svoje strasti već ih umnožava i bogati pokušavajući
da ih kroti, koristi i vlada njima.
Mudar čovek u životu ne beži od osećaja i plamena duše već hrabro njihove niti upliće i prepliće sa nitima duha i tela
pokušavajući da stvori jednu raskošnu harmoniju - ćilim na kome se može leteti.

*

Dobrog učitelja u svemu, pa i u mačevanju, lako je prepoznati.
On uvek insistira na detalju – on ne samo da zna šta je detalj već i koja je njegova vrednost.
»Čovek se nikad ne spotiče o brdo već o kamenčić.«
Ali on ne samo da insistira na detalju, već, kao drugo, uporno i strpljivo
insistira na detalju – ima dovoljno upornosti, snage i strpljenja za to.
Budale ga često nazivaju sporim, sitničavim i cepidlakom ali mudri ga zovu temeljnim i perfekcionistom.
Samo ako se trudimo dohvatiti idealno realno koje dohvatamo biće vrsno.
Diletanti nemaju ništa od osobina dobrog učitelja. Njihovo načelo je brzina i površnost.
Nemarnost, odsustvo preciznosti, discipline, tačnosti i pedantnosti je izraz aljkavosti karaktera a ova je
osnovno obeležje lenjosti prema životu.
Postojati »opušteno« u takvoj lenosti znači živeti bez životne vatre a ništa odlično nikad bez plamena nije iskovano.
Za takve nema načina da se popnu do suštine pedagogije svakog pravog učitelja – umetnosti.

*

Vešt mačevalac ne koristi silu jer kome treba sila taj nema moć.
Potreba za silom se javlja kod protivnika izjednačenih moći.
Tada ona može biti presudna.
Dakle, posežući za silom priznajemo moć protivniku i našu slabost
da izađemo na kraj sa njom – tada u igru uvodimo svoj poslednji adut, silu.

*

Iza želje za za pobedom se uvek nalazi težnja za posedovanjem.
Svaka želja za pobedom izražava neku glad: za predmetnim kada je reč o telesnom nadmetanju,
za duhovnim kada je reč o misaonom, duševnim kada je reč o emotivnom.
Treba naučiti živeti i kroz drugačije od "posedovati", "vladati" - s onu stranu sopstvene slabosti, nemoći i oskudice.

*

Dešavaće se da stradavaš od goreg. Ne žesti se.
Valja se setiti da je bilo vremena kad si i sam nezasluženo dobijao.
U suptilnoj i neprekidnoj igri beskrajnih lanaca uzročnosti neko delo koje si začeo i učinio jednom i negde se,
na neki neizračunjljiv način, uravnotežilo sa onim što te snašlo u trenutku tvog poraza.
Budi zadovoljan i osmehni se jer osetio si nevidljivu ruku savršene HARMONIJE i dobio više od bilo kakve pobede.

*

Kao što čovek nije živ ako postoji samo telesno i predmetno, jer živeti je i drugo i bogatije, tako i mačevalac
ne mačuje ako sve čini samo svojim mačem i telom a mrtvog duha i duše.

*

Kao što postoje muzičari što sviraju samo sa skromnim ciljem igre, zabave, zarade, prestiža... i koji daju
skromnu, laku i nezahtevnu muziku beznačajne vrednosti tako postoje
i muzičari koji sviraju zbog umetnosti i koji daju bogato, vredno i uzvišeno.
Svemu se može prilaziti tako: površno ili duboko - sa željom da se tek nešto čini ili sa strašću da se to čini beskompromisno savršeno.
Po tome se razlikuje amater, laik i epigon od majstora, veštaka i umetnika - što prvi uvek bira lako i obično dok drugi
teško ali vredno i izvanredno.
Tako i u mačevanju postoje ljudi koji se međusobno ne razumeju i ne dodiruju - ljudi površine i dubine,
oni koji plivaju po svojoj veštini i životu oni koji uranjaju u njih.

*

Kao što se najveća lepota putovanja nalazi u putovanju samom a ne u odredištu s kojim se put završava i
suština života u načinu na koji se živi a ne u njegovom kraju,
tako i pravi cilj mačevanja nije pogodak ili pobeda s kojima se borba okončava
već borenje - mačevanje samo.
Sve dok je mačevaocu jedini cilj pogodak i ishod - kraj borbe,
on podseća na strelca koji pogađa metu ali promašuje ceo ostali svet.
Mačevalac, zato, u borbu treba da stupa slično dobrom umetniku za koga najveće umetničko delo
nije predmet koji stvara već
njegov vlastiti život koji proživljava iz tog stvaranja.

*

O TRAGANJU ZA UČENIKOM

Sve je teže naći UČENIKA za dobro KLASIČNO mačevanje - KLASIČNO sazdanog i KLASIČNO kovanog.
U DOBA koje na svakom koraku pravi instant ljude predviđene samo za turbo akcioni život
beskrajne tuče oko novca i nezasiti grabež hi-teck surogata potrošačkog Diznilenda,
naći UČENIKA koji ne haje za sve to - čijim venama teče KRV,
radost je za svakog dobrog UČITELJA.
U DOBA u kome ljudi žive kroz ekrane tv-sajber "prozora u svet" hipnotisani digitalnim fatamorganama,
umesto da zakorače na vrata života u beskraj stvarnosti, jer stvarnost je veća od svega
naći UČENIKA koji će moći po zemlji zanosno da zapleše svojim nogama opijen sopstvenom veštinom,
veliki je izazov za svakog dobrog UČITELJA.
U DOBA u kome ljudi nemaju vremena, želje, strpljenja i sposobnosti za
VELIKO čitanje, razmišljanje, učenje, osećanje, lepotu..., i kojima je sve to "dosadno i smorno",
naći UČENIKA koji nije mrzovoljan, tup i lenj za uspinjanje i traganje za neprolaznim i vanvremenskim - klasičnim,
težak je poduhvat za svakog dobrog UČITELJA.
U DOBA kome su potrebni površni, užurbani, prazni, nezreli, mlitavi, slabi i razmaženi ljudi
čija je jedina želja da što lakše kuliraju u komociji zadovoljstava
naći UČENIKA od plamena, sposobnog za teško, značajno i vrsno - pa i MAJSTORSTVO u bilo čemu,
ogroman je napor za svakog dobrog UČITELJA.
U DOBA kad ljudi u nametnutom izgaranju oko plitke svakodnevice, nemirni, strešeni, rastrzani i otkinuti od sebe,
drugih ljudi i onog što rade, život brzopleto i površno opipavaju trčeći u prolazu,
naći UČENIKA koji se može smireno i staloženo posvetiti nečemu i prići mu
potpuno, s-trpljivo, posvećeno, spokojno i istrajno do njegove zlatne dubine,
ogroman je uspeh za svakog dobrog UČITELJA bilo čega.
U DOBA kada deca više ne znaju da se igraju bez struje a ljudi u beskraju modernih životnih pomagala
više ne umeju sopstvenom glavom i rukama sami načiniti bilo šta,
naći UČENIKA, kreatora, stvaraoca i pronalazača novih svetova,
nada je svakog dobrog UČITELJA.
U DOBA u kome je od obrazovanja očišćenog od svega značajnog i vrednog ostalo još samo puko ime,
i u koje se veliko i malo, značajno i beznačajno, umno i maloumno, gore i dole, napred i nazad, lepo i ružno,
brilijantno i aljkavo, bolesno i zdravo, muško i žensko, odrasli i deca...
izjednačavaju u mrtvo more bezlične mase pogodne za svakovrsno oblikovanje - doba vrednosne anarhije, bez uzora, elite i avangarde,
naći UČENIKA koji ume da čuje i sluša učitelja i hoće i može da se savije kako bi uzeo znanje,  
iznenađenje je za svakog dobrog UČITELJA.
U DOBA koje veliča konfekcijskog čoveka proseka i jednakosti,
vegetirajućeg i nezainteresovanog za bilo šta zahtevno, herojsko i izuzetno,
u kome se duhovno, duševno i telesno degenerišu zatrpavani smećem šarenih laža
subkulture i komercijalne hiperprodukcije kvazivrednosti,
naći UČENIKA što traga za vrlinom, perfekcijom, savršenstvom i brilijantnim u onom što čini,
san je i čežnja svakog dobrog UČITELJA.
U DOBA koje zamenjuje ciljeve sa sredstvima i gde čovek kratkovido gleda samo korisno, uspešno i dobit
živeći BEZ pogleda u daljinu, ideala, bezidejno i bez s nekom mišlju (s-misaono),
naći UČENIKA koji drugog i ono što čini ne gleda kao sredstvo konkurentskog nadmetanja već kao cilj,
i kome oči još neoslepljene za lepotu zvezda traže udaljeno,
veliko je isčekivanje svakog dobrog UČITELJA.
U DOBA u kome svaki korak, misao i osećaj postaju regulisani, propisani i nadzirani,
gde svi treba da osećaju, misle, hoće i čine jedno ISTO u skladu sa onim kako se na svakom koraku usmeravaju i vode,
naći učenika kome je sve to strano - koji traži pun i slobodan život duha raznolikosti, inspiracije i invencije,
uživanje je za svakog dobrog UČITELJA bilo čega.
U DOBA u koje ljudi spavaju danju a bude se u sumrak naći UČENIKA što nije apatičan, umoran i praznodušan,
koji živi od SUNCA - kad svetlost se rađa, a ne od gluvarenja - kad sve zalazi,
i u kome strast, energija i entuzijazam života ključaju do eksplozije,
želja je svakog dobrog UČITELJA.
U DOBA...
...dok savremeni čovek i njegov svet neumitno jure u novo, ali u nazad - novi varvarizam,
naučiti UČENIKA ne samo da pliva na obali mora jedne DREVNE VEŠTINE već ga i izveštiti i oblikovati
da može jednom i sam slobodno da zapliva prema pučini - postane drugome UČITELJ,
danas je delo dostojno ne više dobrog učitelja već UMETNIKA.
Zbog UMETNOSTI i LEPOTE, dakle,
koji jedini prkose oblacima što stalno iznova pomračuju Sunce,
pravi UČITELJI bilo čega oduvek i uporno tragaju za svojim UČENICIMA,
retkim dragim kamenjem,
koje će pod njihovim rukama zablistati i zracima plemenite svetlosti,
kao i do sad,
iznova osvetljavati put kroz sumrake svih epoha.

*

O JEDNOM SVETU I NJEGOVOM MAČEVANJU

Moderni svet u kome je suština života brzina,
strešenost, površnost i nestrpljenje
ujedno je i svet u kome se moderno mačevanje svelo na brzinu,refleks,
nervozu, nepromišljenost i instinkt u magnovenju polusvesti.
Moderni svet u kome je grabež oko steći i imati što više
jedini cilj ujedno je i svet u kome je
steći što više pogodaka i imati što više medalja i bodova na rang listama jedini cilj modernog mačevanja.
Moderni svet u kome je jedino merilo svega samo
komercijalna korisnost i efikasnost
ujedno je i svet u kome se u modernom mačevanju sve meri samo efikasnošću i korisnošću za
plasman na globalnom takmičarskom tržištu sporta.
Moderni svet u kome je jedini odnos prema svemu i svakome samo
konkurentska borba za prestiž i pobedu
ujedno je i svet u kome se modernom mačevanju i drugom mačevaocu
prilazi samo kao sredstvu uspeha, pobeđivanja i dominacije.
Moderni svet u kome je najveća radost čulno uživanje u neposrednom, vidljivom i opipljivom,
ujedno je i svet u kome se u modernom mačevanju jedino zadovoljstvo
nalazi samo u fiziološkoj opijenosti adrenalinom TELESNE BORBE.
Moderni svet u kome su glavni hramovi kulture, civilizacije i lepote
mega šoping centri
ujedno je i svet u kome se sav napredak, kultivacija i lepota
modernog mačevanja nalaze samo u proizvodnji i potrošnji sve novije,
raznovrsnije, tehnicizovanije i sajberizovanije robe i opreme za mačevanje.
MODERNI svet i MODERNO mačevanje su na svakom koraku
saglasni plešući jednu istu lošu igru uz jednu istu lošu muziku.
No, takav svet i takvo mačevanje se moraju jednom nužno,
kad njihovi nagomilani otrovi počnu stvarati grčeve životu,
trgnuti u svojoj bolesti i ugledati prazninu i ružnoću u sebi i oko sebe.
Taj TRENUTAK je neizbežan jer svaki pravi mačevalac, - onaj što traži majstorstvo i umetnost u veštini,
i zato se vraća klasičnom,
i svaki pravi čovek, - onaj koji hoće da živi vrsno,
jer nije izgubio instinkt za vredno i veliko ŽIVOTA,
ti NEMODERNI i NESAVREMENI,
misionari, jemci, pesnici i vesnici njegovog dolaska,
već su tu.

*

O UČENIKOVOJ VATRI

"I ako tražite biografije, tada se ne obazirite na one s refrenom "gospodin taj i taj i njegovo vreme",
nego takve koje počinju sa "protiv svog vremena". Hranite vaše duše sa Plutarhom, njegovim herojima, i odvažite se da verujete u sebe same, verujući u njegove junake."

F.Niče, 1874

Ima više od deset hiljada godina kako ljudi žive život kao i mi: rađaju se i umiru, mire i ratuju,
misle, osećaju, boluju i leče, raduju i pate, uživaju, stvaraju i ruše...
U toj prošlosti i njenim dubinama skriveno je ne samo prolazno nego i večno, malo ali i grandiozno,
ono što dostižemo i prestižemo ali i ono za nas zauvek nedostižno - uzor i izazov svakoj budućnost.
Moderni, naprotiv, za sve što čine ili misle ubeđeni su da je njihovo vreme vrh svih vremena a
njihovo novo sasvim prvo, neviđeno i najbolje.
Zato prošlost kao "nepotrebnu i prevaziđenu" bacaju u ponor zaborava i
žive kao bolesnici od DEMENCIJE - samo u trenutnoj svakodnevici sadašnjosti,
slepi za ono što je bilo i kratkovidi za ono što dolazi.
Ta NEISTORIČNOST modernog življenja i zatiranje zaboravom svega prošlog, ma koliko ono bilo uzvišeno i
veličanstveno, nije samo zabluda samoljubive gordosti neobaveštenih učesnika savremenog života
već i strategija modernog vremena.
Stvoriti ljude ogromnog zaborava VELIKOG,
koji će živeti kao stado što poslušno ide tamo-amo, jede, odmara se, množi, i tako od jutra do mraka
i iz dana u dan, iz godine u godinu, vezano za kratki lanac čulnog zadovoljstva i nezadovoljstva,
ne znajući šta je juče i sutra, živeći i umirući u jednom istom vremenu - večno sadašnjem,
osnovni je cilj.
Obezglavljeno i brzo danonoćno se vrteti kao upotrebni točkić ogromnog mehanizma kapitala
u lavirintima svakodnevice prolaznih trendova materijalne prizemnosti,
jedini je i neizgovoren zadatak postavljen pred svakog čoveka savremenosti.
Najvrsnija dela najvećih mislilaca, pisaca, slikara, kompozitora..., stvaralaca prošlosti,
na svakom koraku i u svakom trenutku se sklanjaju i udaljuju od ljudi, zatiru prepuštanjem zaboravu
prekrivani bezvrednom bižuterijom modernog dok se prava kultura i kultivisanje - sazrevanje čoveka,
zamenjuju sistematskim zaglupljivanjem i degradiranjem ljudskog duha do nivoa dečije maloumnosti.
Zreo čovek koji stojeći na ramenima divova prošlosti nadahnut veličinom onoga što je bilo, i
ima odatle pogled na sadašnjost,
nije za moderno doba poželjan jer on vidi i poredi - njime je teško upravljati.
Vrstan čovek, onaj koji živi da bi u građevinu sveta ugradio i svoj kamen,
prepoznaje se, dakle, po tome što je i nesavremen.
On tragajući za svojim uzorima gleda i u ono što je bilo a idući napred uvek se osvrće i u nazad.
Za njega je VELIKA prošlost jaka hrana od koje raste i zri, ona širi, bogati i raspiruje njegovu vatru
da preko velikog prošlosti krene ka još većem koje može biti.
Samo takav čovek, što svoje nadahnuće nalazi u svim vremenima, pa i u prošlom,
NE ide tamo gde ga vode već tamo gde nikad niko nije bio.

*

Taktika borbe
(delovi I i II glave)

Učenje svake veštine, pa i veštine mačevanja, veoma liči na susret sa santom leda. Za neke, one lakomislene, neupućene, brzoplete i naivne sve se nalazi na vidljivoj površini i samo je potrebno popeti se očas na taj vršičak što viri iznad vode i pobosti samozadovoljno svoju zastavicu.

Suprotno njima, drugi, oni iskusniji, mudriji i predodređeni za velike poduhvate, osećaju i znaju kako je najveći deo svakog umeća ne iznad već ispod površine, da je tamo u teško dostupnom sakrivena ogromna, nevidljiva, pomalo jezovita gromada i da se upravo tu nalazi ono pravo bogatstvo – tik uz najveće napore, izazove i zadatke.

Za one prve zamah mačem je samo puki, lako savladivi mehanički pokret ruke sa ciljem pogotka u metu. Uistinu to su oni koji pogađaju metu ali i promašuju ceo preostali svet.

Za druge, koji ne pate od takve kratkovidosti i lenjosti taj isti zamah ruke sadrži u sebi i mnogo više - sav univerzum koji je bio potreban da bi se mač pokrenuo zajednosa treperenjem duha, duše i tela celog čoveka.

Prvi prilaze svemu na brzinu i površno, zanimajući se samo za ono u čemu je njihov neposredna dobit i interes želeći da brzo i na prečac dohvate samo ono što je trenutno važno odbacujući sve drugo kao »nevažano«, »suvišno«, »nepotrebno«.

Nasuprot tome, oni drugi osećaju i znaju da je svako pojedinačno deo svega i vezano sa njim na beskrajno načina i da zbog toga bavljenje bilo čime u sebi sadrži nezaobilazno živi dodir sa svim ostalim.

Za prve je popiti čašu vina isto što i po kratkom postupku utoliti žeđ ili se opiti, za druge je to mogućnost svetkovine života – mnoštvo struna postojanja koje trepere u raznim harmonijama dok vino pije i telo i duh i duša čoveka.

Ova knjiga formula, mapa, znakova i putokaza, puteva istraženih i neistraženih, vidljivih i skrivenih, knjiga navođenja i ohrabrenja namenjena je, kao saputnica, upravo tim drugim. Neka srčano zarone u nju i uvek imaju na umu da niko nikad nije otkrio neki novi okean bez hrabrosti da iz vida izgubi obalu.

A oni prvi? Ako je budu uzeli u ruke možda će imati sreće da se razočaraju u sebe i zamisle se. Ako ne budu ne treba previše brinuti jer vreme će samo učiniti svoje i naučiti svakog sve lekcije koje izbegava.

1.

»Pobeda je uvek početak poraza« kaže jedna stara kineska poslovica. Ne zaleći se zato naivno u pobedu. Osvojiti pobedu je najlakše u pobeđivanju. Glavne bitke se vode tek posle trijumfa jer najveće opasnosti za pobednika su uvek u njegovoj sopstvenoj pobedi.
Pametno je ne zatrčavati se olako na pobednički vrh. Ako te sudbina nekad i popne na njega bolje siđi brzo sam. Što se više penješ vetrovi su jači a na samom vrhu oni su najjači i udaraju neprestano i sa svih strana. Mesto ni malo ugodno za boravak! Prava moć je zato oduvek mirovala u senci i zavetrini, na nekoliko koraka ispod vrha mudro ih ne čineći.

Ne dozvoli sebi da te mamac slavoljublja, samoljublja i sujete namami u mreže pobeda jer tada ćeš upasti i u mreže poraza. Uopšte uzev izbegavaj da budeš pobednik - tako ćeš izbeći da budeš i poražen. Ako ti, ipak, jednom sudbina nametne ulogu pobednika budi mudar: pobeđuj kao da gubiš a gubi kao da pobeđuješ i vrebaj svaku priliku da se što pre umakneš iz te Sizifovske igre. Zaputi se nekud drugde, živi s one strane pobede i poraza – živi slobodno.

2.

Mačevalac mora da ima na umu: što je distanca između njega i protivnika veća to on, kada polazi u napad, svoj vrh valja uvek da drži više nego li je to potrebno pošto udaljenost protivnika uvek stvara optičku varku da je on niži pa i da je tačka koja se napada niža. U približavanju, pak dolazi do smanjenja ugla i ono što je izgledalo kao promašeno ciljanje iznad glave dolazi tačno tamo gde treba. Da je ciljao niže i pogodak bi pao još niže. Ovo je potrebno pošto mnogi mačevaoci ne razmišljaju o tome već svoju ruku kontrolišu i pomeraju tokom kretanja a što je nepotrebno. Bolje je unapred rešiti problem.

4.

Postoje tri načina započinjanja borbe: prvi je da ti preduzmeš napad, drugi je da tvoj napad otpočne odmah pošto protivnik učini prvi pokret, a treći je da i ti i protivnik napadnete u isto vreme. Udeo slučajnosti i neizvesnosti u ishodu raste od prvog ka trećem načinu.

4a.

Beskrajan je broj misli koje sačinjavaju mudrost i one se nikada neće moći ni misliti, ni izreći ni isčitati do kraja. No, da bi se osetilo bogatstvo tog beskraja duha dovoljno je samo jedno: treba na bilo kom mestu skočiti i zaroniti u njega. Ponekad je dovoljna jedna misao da čovek biva zauvek opčinjen svom lepotom tog ogromnog okeana i poželi da više nikad ne izađe iz njega.

Ali, ako si jednom već skočio, zaplivao i počeo da se opijaš njegovim čudesima, izdrži i ne dozvoli sebi da se zakačiš do kraja na ovu ili onu lepotu i istinu i tako budeš upecan i izvučen na suvo. Budi mudar i plivaj, uživaj u bogatstvu i hrani se raznolikošću. Tako ćeš i ti i tvoj duh postati okeanski – jedan novi izvor života.

5.

Mladi mačevalaoci i njihova psihologija

Mladi mačevaoci su strastveni, nagli i podložni ljutnji. Njima gospodari često gnev jer im častoljublje ne dozvoljava da podnesu poraz. Ove njihove osobine se mogu iskoristiti tako što se u pripremnom delu borbe poigravamo sa njima čime ih omalovažavamo. Tada postaju nervozni i besni, pa i neoprezni. Njih je tako lako izbaciti iz psihičke ravnoteže, koja je inače i sama još veoma slaba. U borbi sa njima je npr. važno naneti prvi pogodak ili efikasno izbegavati njihove napade. Tada postaju brzo zlovoljni jer nije onako kako oni misle da treba da bude. Ova njihova zlovoljnost ih vodi ubrzo u depresiju, a tada je lako preuzeti inicijativu.

Mladi mačevaoci su i veoma lakoverni jer nisu još iskusili sve prevare i lukavstva. Iz ovog razloga su u borbi podložni nadi i sve što im padne na pamet misle da je izvodljivo. Iz ovog razloga, što se lako podaju nadi, mogu se pobediti tako što se izvode lažne akcije i pružaju im se lažne mogućnosti za napad. Oni tada nasrću impulsivno vođeni strastveno nadama i lako upadaju u spremljenu klopku.

Mladi mačevaoci su hrabriji no ljudi ostalih uzrasta. Razlog ovome je što vole čast i priznanje pošto teže samopotvrđivanju. Mladi naime, nemaju još oformljen i razvijen lični identitet zbog čega su, kao pupoljak, lako ranjivi, slabi i nesigurni u sebe. Zato mladi mačevalac teži da se pokazuje i iskazuje – pobeđuje, i tako privlači pažnju i poglede, zadovoljava žudnju da svoje ja vidi nezavisnim, prvim i najboljim. Iz ovog razloga, težnje za sigurnošću i samopotvrđivanju, mladi teže takmičenju, pobedi i nadmašivanju. Zato su u borbi nagli i puni samopouzdanja a zbog strasne srdžbe i neznanja, jer nisu još doživeli dovoljno poraza, ne plaše se posledica zbog čega u mačuju uz preteranu smelost.

U borbi mladi zato napadaju suludo i nepromišljeno, bez obzira na posledice i opasni su jer se bore, iako to ne žele, kao samoubice. Iz ovih razloga su agresivni i kako u napadu tako i u odbrani su ofanzivni. Ova njihova osobina se može iskoristiti tako što se oprezno navode na suviše hrabre i nepromišljene akcije, npr. namerno se previše otvara važeća površina, ruka ili vrh oružja se uklanja u stranu, ostaje se u mestu na njihov lažni napad, dela se defanzivno, puštaju se da napadaju itd. – tako oni lako upadaju u klopke.

Mladi mačevaoci misle da mogu sve na silu i brzinu. Oni su im glavna uzdanica. To je otud što je njihova mladost puna snage a ostala oružja zrelog čoveka još im se nisu pojavila. Lukavstvo i taktika njima su zato strani, a pogotovo zato što ih previše goni nestrpljenje. Oslanjaju se previše na okretnost, i uopšte uzev više na telesno nego na duhovno i duševno, koji su u njih slabije razvijeni. Otud u mačevanju slabo taktiziraju, malo razmišljaju, nestrpljivi su i ne izvlače nikakve zaključke iz borbe. Ne pridaju značaj i ne koriste stečena iskustva već se svaki put bore kao prvi put. U borbi sa njima, dakle ne treba se oslanjati na brzinu, snagu i okretnost već na ono što je njima slabo – duh i osećaje. Njihovu snagu i silovitost u akcijama je veoma lako iskoristiti tako što se u borbi održava dobro distanca, koriste ili eskivaže i propuštanja čime njihova snaga odlazi u prazno, ili presije i kontrapresije uz naglo puštanje protivnikovog oružja čime ono nekontrolisano odlazi u stranu i otvara ih.

Mladi mačevaoci su po svojoj prirodi najčešće neumereni i rado u borbi idu iz jedne krajnosti u drugu. Nemaju, niti u napadu niti u odbrani, osećaj za finesu. Iz ovog razloga su njihovi pokreti najčešće grubi, nekontrolisani i lako predvidivi jer idu iz jednog položaja u suprotni. Ovo se može iskoristiti tako što u svakom trenutku napada ili odbrane treba u sledećoj fazi ne činiti suprotno od onog što trenutno mladi protivnik čini.

Mladi, zato što misle da su najbolji u svemu, previše veruju u sebe i misle da mogu sve. Zato su i neskromni i skloni razmetanju pošto je skromnost znanje o meri a mera im nije jaka strana. U borbi sa njima ova osobina može biti lepo iskorištena tako što se treba praviti nevešt, trapav, spor, puštati ih… Tada će oni početi razmetljivo i podcenjivački da mačuju, postaju neoprezni i padaju u klopku.

Kad mladi mačevaoci uče veštinu lakomisleni su i veruju da je sve lako. No, čim osete otpore, bol i težinu rada odmah su zlovoljni i ništa im ne valja. Tada postaju tvrdoglavi, nestrpljivi i lenji. Tvrdoglavi jer im sujeta ne dozvoljava da vide sebe kao nemoćne, a lenji jer kad im nešto olako ne ide od toga ubrzo dižu ruke (brzo im dosadi) jer su nestalni. Oni se odjednom za učenje zapale da bi se zatim brzo ohladili. Pošto im “krv vri” nepostojani su, bez upornosti, prebrzi, polovični i površni zbog čega često u učenju ne doteraju do kraja zaboravljajući da je polovično znanje gore od neznanja.

Mladi, pošto su samoljubivi, misle da su sva dobra i sva blaga u njima sadržana. Misle da sve znaju i to samouvereno tvrde, a to i jest razlog što rade sve preko mere pošto spoznati meru je najveća mudrost, a oni su za mudrost nezreli. Zbog tog neznanja mladost je neka vrsta slepila. Tako ne znajući šta čine počinju da čine gluposti.

Uopšte uzev, mladi se bore najviše uz oslanjanje na budućnost i nadu. Ne haju za prošlost jer iskustva su im još siromašna, a nemaju osećaj za sadašnjost pošto im krv previše vri da bi uravnotežili ono što hoće sa onim što je moguće. O tome kako mladi doživljavaju ljude zrelog (srednjeg) i poznog doba Aristotel je u svojoj »Retorici« napisao: »Mladi, kad su pored ljudi zrela doba, podozrivi su, često pakosni, ljubomorni i obesni pošto osećaju da ovi imaju dobra (predmetna, duševna i duhovna) koja im zbog njihovog kratka života još nedostaju. Kad su pored starih ljudi podsmešljivi su i skloni nipodaštavanju zato što ne znaju da su im, samo na suprotan način, veoma slični, zbog čega se, inače, deca i starci toliko i vole.«

5a.

Kretanje oružja prilikom odbrane je limitirano. Tako nakon pariranja napada protivnika, ukoliko on ne nastavlja svoje kretanje u rimesu, ne treba privoditi oružje napadača ka unazad tj. ka nama. Dovoljno je njegovo sečivo uhvatiti našim i time stičemo pravo na ripostu. Pri ovome amplituda bočnog kretanja garde je npr. iz 6 u 4 poziciju ili iz 7 u 8 od 10-15 cm. U slučaju većeg približavanja protivnikovog sečiva ka telu naoružana ruka onog ko se brani kreće se nešto više i prilikom hvatanja malo ka unazad zbog skraćenja distance a amplituda garde može ići od 20-30 cm. Premeštanje oružja prilikom izvođenja kružnih parada su takođe izražena pri čemu veću amplitudu kretanja ima sečivo dok manju sama garda koja prilikom pariranja prati sečivo maksimalno do 5 cm.

6.

Temelj svekolikog manevra leži u nogama. Kretanje po prostoru je osnov dinamike borbe. Dobrom dinamikom nogu moguće je naneti pogodak čak i kada ruka ne radi ništa, odličnom dinamikom ruke, ako noge stoje u mestu ne možemo postići ništa. Zato veći deo taktike treba da se zasniva na pokretljivosti i manevru nogu, a tek manji na taktici upotrebe ruke.

6a.

U borbi nemoj biti lakomislen i naivan te očas laskati sebi kada vidiš da se protivnikov vrh mača ili njegova ruka blaže ili jače tresu kao da je reč o strahu. Čovek tako najlakše pokaže svoju glupost!
Jedno stanje protivnika ima veoma raznovrsne uzroke. Drhtanje može biti uistinu izraz straha - ali ne treba zaboraviti da onaj ko je u strahu reaguje često nepromišljeno, opasno i sumanuto hrabro.
Drhtanje može biti i suprotno tome izraz ogromne nagomilane energije koja se jedva suzdržava da ne prasne: podrhtavanje brane pred navalom pritiska vode ili zemlje pred veliko razaranje. Ono je tada velika opomena.
Drhtanje može biti i glumljena provokacija kako bi protivnika odveo od istine o stvarnom stanji i naveo ga na pogrešne zaključke o svom psihičkom stanju. Mnoge su vojske bile uništene zato što su vešte vojskovođe znale kako protivnika da ubede u svoj strah.
Drhtanje može biti i lukavi eksperiment koji jednom mačevaocu treba da posluži da pokaže kakve su intelektualne sposobnosti protivnika, njegova pronicljivost, količina sujete i količina gluposti.
U svakom slučaju, kada se sve dobro premeri, suprotno od uobičajenog mišljenja, drhtanje ruke ili vrha mača protivnika je pre poziv na veliku opreznost no poziv na bezbedan i lak napad.

7.

Učenje svake veštine, pa i mačevanja, bez razmišljanja je prazno, a razmišljanje o nekoj veštini, pa i mačevanju, bez učenja – opasno. Prvi put ne ide nikud, učenik stoji u mestu, drugi put vodi jedino u samovolju i stramputicu.

Postoje mačevaoci siromašnog duha koji nisu stigli da se kultivišu. Oni sebe i druge ubeđuju da se nema vremena za promišljanje veštine, da to nije potrebno i da se treba prepustiti stihiji puke telesne vežbe. Takvi vide sve, pa i sebe, jedino kroz telo i svaki pokušaj viđenja veštine kroz duh i razmišljanje osećaju uvredljivim i brane povređenu sujetu tako što ga nazivaju mistifikacijom.

No, delati znači učiti, misliti i osećati. Posvetiti se svojoj unutrašnjosti, okrenuti sopstveno oko u sebe, početi promišljati: lagano, staloženo, duboko, široko i sa svih strana ono čime se baviš i svoje postojanje u njemu - to je neophodni imeperativ svakog ko se zaputio negde. Kao i u borbi pravim mačevima - polako i oprezno, korak po korak, bez naglih i nepromišljenih pokreta!

Danas su, naprotiv, u modi oni suprotni – savremeni. Ljudi žurbe i površnosti, kržljavog duha, koji ne mogu, ne umeju, ne misle i ne žele misliti - to zahteva da prestanu trčati - a u bežanju od sebe valja biti što brži. Njima učenje, mišljenje, osećanje, život i svet promiču u usputnoj jurnjavi, samo uz promatranje – kao što promiču sličice na ubrzanoj filmskoj traci. Ti trkači, savršeni robovi budućnosti, takmičari u površnosti, su neprestano spremni da brzo, svakog ko usporava i počinje misliti, proglase ili budalom ili mistikom.

Kad čovek dospe do onog što prevazilazi njegovo razumevanje on udara u granice svog duha - stiže do nečeg što mu je strano, nepoznato i neshvatljivo. Tada ga vidi i oseća kao uvredljivo ili tajnovito i mistično. Mistifikacija nikad ne polazi od onih koji hoće, mogu i promišljaju ono što uče i rade već suprotno - od onih čiji siromašni duh nema dovoljno svetlosti da rastera tminu sopstvenog neznanja.

Treba se čuvati tog čoveka novog srednjevekovlja - savremenog čoveka, samo je korak od njega do lomača savremenosti.

7a.

Sportsko mačevanje: elementarna načela taktike.

• Direktan napad se ne izvodi nikad sa velike već uvek sa srednje distance. U protivnom prostor potroši njegovo vreme i ono što je suština direktnog napada – brzina i iznenađenje, nestaju. Napad postaje neefikasan.
• Ukoliko si ispitao protivnika i otkrio da retko daje riposte nakon odbrane uvek akciju planiraj sa produžetkom. No ne ponašaj se neoprezno. Možda ti se protivnik namerno lažno predstavio. Možda će baš tada kad si skovao plan uzvratiti ripostom. Moraš imati i rezervnu varijantu za tvoj plan.
• Ukoliko si ispitao protivnika i otkrio da su njegove odbrane plitke ili spore napadaj uvek sa rukom u položaju blage opozicije.
• Ako protivnik potencira napade sa fleševima brani se najviše eskivažama.
• Protivnike koji su brzi na nogama treba neprestano navlačiti na sebe. Takvi se najlakše napadaju jer je u raskoraku ključ napada. No, treba biti brz i vešt u odbrani. Ukoliko su protivnici, međutim, spori, treba ih juriti. Ali nikako ne bezglavo jer i oni vrebaju tvoj korak napred da bi te u raskoraku napali!
• Brzoplete i uplašene protivnike treba fintirati ili im udarati batute, spore i staložene napadati direktnim akcijama.
• Ukoliko protivnik hvata naše oružje vezom koja je slaba i labava, bez snage – izvodi se isključenje. Ukoliko je njegova veza jaka i čvrsta: 1. kontrapresija sa završnicom degažeom, 2. opuštanje ruke u pravcu veze protivnika, 3. kupe. Ako se izvodi radnja pod brojem 2. popuštanje se izvodi samo iz zgloba šake a ne nikako iz lakta.
• Dejstvo batute se najelegantnije kompenzuje i poništava sa degažeom ili kontraparadom. Opusti se ruka u pravcu udara i iskoristi protivnikov zamah za kružno kretanje u kontraparadu.
• Ako hoćeš da uspešno tučeš tempo bod uvek težište tela postavi defanzivno i povlačeći se drži distancu. Tek u pogodnom trenutku, kad protivnikov vrh nije usmeren u tvoju važeću površinu, pođi u kontranapad, skrati distancu i nanesi bod trudeći se da ruku držiš u opoziciji u odnosu na oružje protivnika koji te napada.
• Protivnik koji te izaziva na jednu radnju treba da bude delimično zadovoljen. Počni sa izvođenjem te radnje ali u drugoj fazi učini sasvim suprotno: npr. on te pozove na kvart batutu, ti je uradi ali u nastavku ne idi odmah u direktan bod već uradi suprotno, odmah u nastavku izvedi još i kontrasikst batutu i završi direktnim bodom.
• Niži mačevaoci plasiraju pogotke dole, viši – gore. Niski treba da teže u borbi skraćivanju distance, viši održavanju distance.
• Ako je protivnik sklon i vešt napadima sa fintama uvek parirati sa kontraparadama.
• Ako je protivnik tempista (sklon ubacivanju) nikad ne ići u direktne napade ili napade sa fintama. Takvi se najlaše savlađuju uz napade sa drugom intencom ili napade sa vezom oružja.
• Ako si u defanzivi uvek postavi liniju. Ovo važi i kada si umoran i kada si zbunjen.
• Ako si iznenađen protivnikovim napadom nikad ne pariraj prostom paradom već kontraparadom.
• Ako protivnik voli mnogo da fintira ometaj ga neprestanim tempo bodovima.
• Nikad se protivnik ne napada a da pre toga nije dovoljno ispitan. Ispitivanje se izvodi opreznom igrom oružja sa velike distance. Ispituju se: karakter, brzina i znanje protivnika. Poziva se na napad, pruža mu se ruka za vezu, izaziva lažnim batutama itd. a sve sa spremljenom reakcijom.

8.

Pobeda je pobeda, ali i ona ima svoju cenu. Ako se podrobno i precizno istraži, opiše i izvede i ta računica do kraja, pobeda prestaje da se razlikuje od poraza. Ovu jednakost ne vidi jedino pobednik čijoj sujeti prija da po svaku cenu bude prva.

8a.

Da bi mačevalac namerno načinio lošu (lažnu) akciju ili stav treba obično više veštine nego što se to misli pošto ta namerna greška treba da je tako postavljena da se iz nje lako i u svakom trenutku može stati u pravilan i dobar položaj ili stav. Ništa ne rastrojava protivnika u tolikoj meri: on je računao s nekim našim planom, napravio je svoj raspored u skladu sa tim - a u trenutku napada vidi da je naš plan izmenjen. NIšta ga neće više pomesti niti navesti na ozbiljnije greške. Ako ne izmeni svoj raspored, izgubiće bitku, a ako je izmeni - opet će izgubiti. Ljudski um nije dorastao takvoj situaciji.

9a.

I duh i duša se hrane kao i telo. I kao što jednolična hrana bespovratno uništava telo i izaziva degeneraciju i bolest tako i jednoličnost razumevanja, shvatanja, tumačenja i mišljenja degeneriše i uništava duh, a jednolični osećaji razaraju dušu.

Ništa čoveku ne vredi njegov duh ukoliko ga on ne zapljuskuje drugačijim duhovima. Sve civilizacije, sve umetnosti, sve filozofije, sve religije... su potrebni da bi se na kraju jedan duh jednog čoveka mogao rascvetati u svojoj specifičnoj i jedinstvenoj punoći.

10.

Postoji jedna dobra taktika: namerno sebe dovesti na zadnji metar. Tako protivnik videvši da više ne možemo odstupiti zna da je naš izbor sve ili ništa - napad. Tada će on najžešće napasti kako nam ne bi dozvolio da krenemo napred i kako bi nas isterao napolje. To je trenutak kada treba izvesti lažni napad ili sačekati da protivnik svom žestinom napadne a onda izvesti neku od eskivaža u mestu.

10a.

Ključno za odbranu. Postoje dve linije odbrane. Prva je linija dok se protivnik nalazi daleko, na velikoj distanci - tada se on pokušava uhvatiti i to trećinom pri vrhu. Pri tome je amplituda sečiva velika, pruženost ruke unapred veća, a pokreti šake sa gardom mali ili nikakvi. Kako protivnik skraćuje distancu, ili uspeva da prođe našu prvu liniju odbrane, tako se ona pretvara u drugu liniju odbrane. Pokušava se braniti sredinom sečiva ili poslednjom trećinom. No, to je već borba za spas. Lakat se vraća više nazad a pokušaji pariranja su sa svi širim pokretima šaoružane šake a sve užim pokretima vrha koji treba da ostane sve usmereniji u telo protivnika kako bi se on ili sam nabo ili kako bi uvrat nakon odbrane bio jednostavno pružanje ruke sa opozicijom. Veština i umeće mačevaoca opadaju kako raste njegova potreba za pariranjem drugom linijom odbrane jer to znači da on nije uspeo zaustaviti protivnika dok napada sa daljine već mu je dozvolio da mu priđe blizu i neposredno ga ugrozi.

11a.

Mačevalac ne sme sebe dovesti u okolnost da sam svoje telo matira tj. postavi se u situaciju koja mu onemogućava svaki dalji pokret ili ga čini glupavim, opasnim ili besmislenim. Mačevalac treba u svakom trenutku, bez obzira da li se brani ili napada, da bude sa takvim položajem tela, nogu i ruke da može učiniti iz te radnje uvek još neku drugu ili više njih. Raznovrsnost i bogatstvo su temelj slobode a sloboda nije ništa drugo do izraz moći delovanja. Što je, dakle, mačevalac lošiji to je izbor njegovih pokreta siromašniji i ograničeniji a sloboda njegovog delovanja je manja. On u borbi nije gospodar već rob veštine.

13.

Voda uobličava svoj tok prema tlu po kome teče: mačevalac smišlja taktiku prema neprijatelju s kojim je suočen. Neke protivnike treba silovito napasti punom snagom - kao planinska bujica, neke protivnike treba lagano i neprimetno potkopavati - kao što to čini mirni tok reke u ravnici. Oko nekih protivnika treba krivudati i stalno menjati taktiku, kod drugih, opet, treba se kretati stalno istim putem i na isti način. Za neke protivnike treba dubina, za neke plitkoća i površnost, negde treba biti bistar i proziran, a negde mutan i nevidljiv, negde uzburkan a negde miran, negde brz a negde spor. Nekad napad treba da ima širinu, bogatstvo i prostranstvo, a nekad da je uzak, jednostavan, prost i siromašan. Ali ima i protivnika koje prosto treba obići kao što reka obilazi granitnu stenu da bi mogla ići dalje.

Sve u svemu, kao što je voda život, tako i mačevalac, čineći kao voda, u svoju veštinu i svoje postojanje unosi najviše što može jedan majstor umetnik – život.

13a.

Što je oružje kojim se mačuje teže to je proporcionalno tome i pokretljivost ruke manja. Iz ovog sledi da je bravuroznost i složenost akcija najlakše izvodljiva sa lakim mačevima. No, u onoj meri u kojoj je pokretljivost ruke velika i složena u toj meri se uprošćava i pojednostavljuje pokretljivost nogu, telo se ponaša sve više kao hitnut (bačen) predmet u prostor a ne kao nešto što se kontrolisano kreće. Povećanu brzinu ruke, dakle, može pratiti i povećana brzina pokreta nogu međutim, obzirom da je reč o delovima tela koji imaju veću masu pa su i inertniji opada drastično njihova složenost i mogućnosti manevrisanja u svim pravcima – dakle pokretljivost.
S druge strane, kako je mačevalačko oružje sve teže, opseg pokreta ruke je sve manji i jednostavniji (nemoguće su finte, batute, kupei…) a ona služi najviše za ciljanje na protivnika i održavanje mirnog i fiksiranog vrha neprestano na njegovom telu. Zbog ovog ruka gubi sposobnost i mogućnosti manevrisanja u svim pravcima – opada njena pokretljivost. No, nasuprot tome, raste pokretljivost nogu koje preuzimaju funkciju mačevanja i širokom lepezom neočekivanih pokreta u svim pravcima telo dovode u situaciju da naletom nanese bod ili udar mača.
Dakle, što je mač lakši to više mačuje ruka, to je mač teži to više mačuje telo. Shodno tome, mačevi srednje težine – rapiri sa oko 1, 1 ili 1,2 kilograma se mogu smatrati oružjem koje harmonično uklapa maksimum pokretljivosti ruke sa maksimumom pokretljivosti tela, i naravno, sa neophodnom količinom čelika da bi bili stvarno obitačni.

16.

Protivnika možeš navesti na ta de napada tako što ćeš se pretvarati da ga se bojiš. Njegova samouverenost postaje vaš saveznik, on se uljuljkuje u osećanje sigurnosti a tvoja lukavost trijumfuje.

16a.

U tehnici pariranja je od velikog značaja distanca. Amplituda kretanja garde pri pariranju zavisi od udaljenosti i brzine kretanja protivnika ka nama. U slučaju pariranja sa velike distance potrebno je naoružanu ruku malo spustiti u niže parade a kada se protivnikovo sečivo približi svoju naoružanu ruku podižemo u neku višu poziciju prigodnu za hvatanje pošto je važeća površina većim delom u višim pozicijama. Parametri zaštitnih kretnji pri paradama idu u opsegu od 5 do 15 santimetara. Ovo raste u slučaju skraćenja distance kada se obično ruka izvlači kako bi se moglo uhvatiti protivnikovo sečivo.

17.

Verovatno najvažnije u mačevanju: »Spoznaj samog sebe«! To znači samo jedno - spoznati kakav si da bi otkrio suštinu svog pokreta. Odakle on dolazi? Kuda ide? Šta pokreće tvoj mač?…

Postoje mačevaoci, a njih je najviše, čiji pogled ne seže dalje od osnovnog, temeljnog – tela, koji su ubeđeni da je u telesnom suština svakog pokreta. Da iz njega polazi pokret, da zbog njega postoji pokret i da je u njemu i krajnji cilj pokreta. Oni u mačevanju najveći značaj pridaju mišićima, mehanici tela, onom što nam dolazi iz čula: senzualnom - oštrom oku koje gleda, uhu koje sluša i dodiru koji pipa, a njihova borba je puna instinkta i stečenih refleksa - mehanička. Njihova taktika se oslanja samo na telesnu reakciju, a svaki pokret njihove borbe crpi snagu iz prošlosti, onog što je bilo i naučeno – iskonskog.

Osim njih postoje mačevaoci, oni su ređi, koji ne pridaju toliki značaj čulnom i opipljivom - emotivisti, ubeđeni da pokret ima svoju suštinu u osećaju. Za njih iz onog što nam kažu naše emocije polazi pokret, da zbog emocija pokret i postoji i da je krajnji cilj svakog pokreta da proizvede osećaj i emociju. Oni u mačevanju najveći značaj pridaju osećajima i intuiciji, onome što dolazi iz čovekovog središta duše – srca, a njihova borba je puna strasti. Njihova taktika se oslanja samo na emotivnu reakciju a svaki pokret borbe koju vode crpi snagu iz sadašnjosti, onog što se trenutno doživljava, proživljava i oseća – aktuelnog.

Postoji i treća vrsta mačevalaca. Oni su još ređi. Ti ne pridaju toliki značaj ni telu ni osećaju – racionalisti su ubeđeni da pokret mača ima svoju suštinu u misli. Da iz onog što nam kaže naš razum i logičko promišljanje polazi pokret, da zbog logičnog pokret i postoji i da je krajnji cilj svakog pokreta mača da bude razuman i logičan. Takvi u mačevanju najveći značaj pridaju mišljenju i diskurzivnom promišljanju, onome što dolazi iz čovekovog središta duha – glave. Njihova borba je šahovska, promišljena, racionalna, hladna i kombinatorička. Njihova taktika se oslanja samo na logičnu i razumsku reakciju a svaki pokret koji izvedu crpi snagu iz budućnosti, onog što je isplanirano – očekivanog.

No, ma koliko oni prvi težili da delaju samo kao prvi, a drugi samo kao drugi i treći samo kao treći tj. ma koliko svako od njih težio da bude u onom što jeste apsolutan i savršen niko to ne uspeva već je u tome samo pretežan. I onaj ko hoće da mačuje samo telom biva delom vođen svojim osećajima i mislima, kao što i onaj najstrasniji,hteo to ili ne,biva pomućivan onime što od njega traže instinkti ili mu došaptava razum. Ovo ne može izbeći ni racionalista. Iako hoće da svaki njegov pokret bude promišljen osećaji i strasti ga vuku negde drugde kao i telo sa svojim iskonskim nagonima i refleksima.

O položaju delova, od kojih svaki hoće da suvereno vlada u toj jedinstvenosti i harmoniji čoveka kao celine, Leonardo da Vinči je u svom »Atlantskom manuskriptu« (An C III. 10 r.) uz anatomski crtež čoveka kratko, jasno jezgrovito i simbolično napisao: »Srce se nalazi tačno na pola puta između mozga i muda«.

Svaki čovekov pokret je, dakle, borba njegovih delova, borba krajnosti i borba krajnosti sa sredinom, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti – borba koja se prelama i sadrži u jednom jedinom trenutku u kome treba da prevagne jedno, drugo ili treće – borba u kojoj to jedno, drugo ili treće treba da ovlada celinom i usmeri je, ili pokreta nema!

To životno stanje svakog čoveka, a ne samo mačevaoca, mene podseća na veliki most koji prelazi preko ponora postojanja. Jedan njegov stub se nalazi čvrsto ukopan na strani telesnosti, drugi stub, na suprotnoj strani ponora – na strani duhovnosti, a treći stub - stub osećajnog i emotivnog drži konstrukciju mosta na sredini. Ta tri stuba čine zajedno most života i čovek koji živi i dela njime ide i prelazi ga čas ovamo, čas onamo nikad ne znajući gde će stati da predahne ili ostane.

Zabluda je misliti da mačevalac može bez sva tri, kao što je zabluda misliti da se most života neće urušiti ako jedan od stubova želimo ukloniti i živeti bez njega u savršenoj krajnosti.

Najbolji mačevalac, onaj najređi, četvrti tip čoveka, koji je toliko vešt da ume sve svoje snage i sposobnosti:telesne, duševne i duhovne, u jednom trenutku, makar samo na tren, bez obzira na to kakav je po prirodi rođen, ukrotiti, zauzdati i pomiriti u sklad i harmoniju iz koje će nastati ogroman, čvrsti most, i usmeriti u jedan isti cilj – pokret mača, je majstor.

Čovek koji u životu uspeva da čini što i majstor mačevanja – majstor je života. U spoznaji sebe i svog karaktera hteo ti to ili ne, smetalo to tvom osećaju da ti nema nikog sličnog u tvojoj jedinstvenosti i neponovljivosti, ili ne, moraš se pomiriti sa time da pripadaš jednom od četiri navedena tipa. Za utehu tvojoj povređenoj sujeti što ne možeš biti apsolutno originalan i što se, ipak, može tvoje cenjeno JA staviti u neku definicuju - svaki čovek je jedinstven i neponovljiv ali samo kao jedna specifična varijacija u toj opštoj pripadnosti i istosti sa svim drugim ljudima koju čine ta četiri tipa.

17a.

Prostor sa kojeg polaziš u borbu povlači za sobom i ceo jedan svet. Od tog prostora zavisi tvoj pokret, od ovog vreme a od njega i sve ostalo. Na kratkoj distanci pogodak se nanosi bez pokreta nogu (samo pokretom ruke), na srednjoj distanci pogodak se nanosi samo jednim pokretom nogu (korak, ispad, iskorak...), na velikoj distanci pogodak se nanosi sa dva pokreta nogu (produženi ispad, patinanda, ispad-iskorak...).

Što se napada sa veće distance opada sloboda pokreta ruke a raste sloboda pokreta nogu, i obratno. Takođe, što je veća distanca sa koje se napada akcija je sporija jer su prostor, pa i vreme duži, no akcija ima u sebi više lukavstva i promišljenosti. Tada se pogodak nanosi više intelektom, mudrošću - duhovnim. Što je distanca kraća, vreme je kraće a akcija brža i pogodak se nanosi više snagom, refleksom i animalnim – telesnim. Na srednjoj distanci u mačevaocu se bore telo i razum, javljaju se sumnje, svoju igru počinju igrati osećaji a pogodak se nanosi srcem – duševnim. Kako se distanca skraćuje udeo svesnog u borbi opada a udeo slučaja u pogotku raste i verovatnoća da se oba mačevaoca ubiju i ne znajući kako, dostiže svoj vrhunac.

17b.

Sa sportskim mačevanjem je načinjen tako brz brod da je od njegove brzine počela otpadati krma, pramac, paluba, bokovi... sve ono što i čini jedan brod, a ostao je samo jedan sumanuto brz motor koji je počeo, jer je ostao bez svega ostalog, i sam lagano jureći da tone.

19.

Na protivnikov napad možeš odgovoriti SAMO na četiri načina koji odgovaraju krugu sa četiri strane sveta i centrom u sredini. Možeš poći nazad, možeš poći u stranu levo ili stranu desno, možeš poći napred, njemu u susret, i možeš ostati smireno u mestu i tu ga sačekati.

No, između četiri osnovna pravca kretanja: sever, istok, zapad i jug, kojima se kreće sve što na zemlji postoji, ima i još 360 međupravaca koji zatvaraju krug od 360 stepeni. Svaki od tih stepena može biti presudan. Svaki od njih je odneo ili spasao nekom glavu. Ali ni to nije sva tajna kretanja u obrani.

Osim što se može ostati u mestu i kretati napred, nazad, levo, desno, polulevo, poludesno...postoje još dva stepena slobode. Ona su zacrtana Dekartovim kartezijanskim postojanjem u prostoru sa tri pravca. Mačevalac svoje telo pokreće i po vertikalnoj y osi koja je pod uglom od 90 stepeni u odnosu na kretanje po tlu. Mačevalac na protivnikov napad može odgovoriti eskivažom na dole a može odgovoriti i pokretom svoga tela na gore.

Kada se ova dva pokreta još počnu kombinovati sa pokretima tela u stranu, napred i nazad dobija se potpuni život koji pokrete tvog tela što mačuje, jedan makrokosmos, povezuju sa topografijom planete po kojoj se krećeš – megakosmosom.

Ne činiš li tako, i ukoliko u svom umeću i veštini ne primenjuješ sve pravce kretanja, kao mogućnosti života, mačuješ kao što i hromi čovek ide putem: samo na jedan način, onaj koji mu njegova hromost dozvoljava. Ovakav mačevalac zbog jednostranosti i prostote kretanja, te jednostavnosti, nemaštovitosti i lake predvidivosti pokreta bio je u borbi uvek slab mačevalac kao što je i hrom čovek uvek slab pešak.

Hromost onog što činiš telom govori i o hromosti duha i duše. Izbegavajući slobodu pokreta tela u svim pravcima mačevalac i svoj duh i dušu sakati jer čini kao čovek jedne dimenzije čiji duh ne promišlja i ne oseća raznolikost i slobodu. Nekada se ovakav čovek, koji sve gleda kao uz amove, i čini kroz ideju i osećaj samo jednog pravca zbog svoje jednostranosti delanja nazivao i jednoumac. Za njega su još govorili i da je »s uma sišavši«.

21.

Ništa ne dovodi protivnika do apsurda kao ovaj metod i ništa bolje ne koristi našoj stvari. Čestim, malim čarkanjima toliko ćete usitniti protivnikovu odbranu i dezorijentisati napad da će se on na kraju kriti pošto je izgubio inicijativu. Tada nastavljaš sa ovom taktikom ali u akcije ubacuješ i prave kobne napade. Na ovaj način mi čekamo i stvaramo pogodnu priliku za napad i koristimo njegove greške. Na ovaj način se vodi borba u kojoj se ništa neće prepustiti slučaju. To je vrhunac mačevalačke veštine.

21a.

Tipovi napada: direktni napadi, ponovljeni (produženi) napadi, riposte (direktne i indirektne sa bodom pravo i bodovima u opoziciji), napadi na pripremu protivnikovog napada, lažni napadi, napadi sa i bez dejstva na oružje.
Tipovi odbrane: direktne odbrane – linearne, kružne odbrane, odbrane sa održavanjem distance ili sa njenim skraćivanjem, odbarane eskivažom.

22.

Mačevalac u zrelim godinama i njegova psihologija

Mačevaoci zrelog doba ne poseduju krajnosti karaktera koje su karakteristične za mlade i za stare. Za njih je svojstvena MERA. Ovi mačevaoci nisu odveć smeli (kao mladi) ni odveć strašljivi (klao stari). U borbi se ne prepuštaju olako nadama, kao mladi ali nisu ni nepokretno zakočeni sumnjama, kao stari, već prosuđuju i nalaze meru - veruju u sebe sumnjajući i sumnjaju u sebe verujući. Zbog ovog oni teško upadaju u klopke.

Naučili su da vode svoje strasti. One u njih nisu razularena bujica, kao kod mladih, niti usahli izvor, kao kod starih, već kao široka reka što ide ograđenim koritom. Zato su u borbi žestoki kada žestok treba biti a smireni kada je to potrebno.

Gubili su dovoljno, koliko i dobijali zbog čega ne pridaju preveliki značaj ni porazima ni pobedama. Zato i nisu previše častoljubivi pa ne padaju lako u gnev. Umeju održati psihičku ravnotežu. Ne padaju lako u bes i zlovolju, pa u borbi teško postaju neoprezni.

Mačevaoci u zrelim godinama su iskusili mnoga lukavstva i prevare zbog čega nisu naročito lakoverni pa ne reaguju brzopleto na lažne napade i klopke. U naponu su duhovnog i duševnog zbog čega borbu vode promišljeno a snagu koriste sa merom gde treba i koliko treba, oslanjaju koliko na brzinu, okretnost i snagu, toliko i na pamet, iskustvo i osećaje. Zato su teško predvidivi kao protivnici.

Mačevaoci srednjeg doba imaju zrelu i razvijenu ličnost pa i umereno teže samopotvrđivanju zbog čega se umereno odnose prema priznanjima okoline. Zato u borbi ne teže nadmašivanju toliko da glavu i ponos izgube ili ih stave na kocku. Ako se i nadmeću, to čine više iz zadovoljstva veštinom nego iz prestiža.

U akcijama nisu previše skloni krajnostima već umerenosti zbog čega u borbi sa njima u trenutku napada ili odbrane treba u sledećoj fazi ne činiti umereno od onog što trenutno oni čine, već suprotno. Skloni su da borbu vode uz težnju prefinjenosti, malim pokretima i finesama zbog čega ih je moguće savladati reakcijama koje idu u krajnosti.

U borbi nisu ni ofanzivni ni defanzivni već umereni ili po potrebi i jedno i drugo. Bore se oslanjajući se na sadašnjost, realistički, odmeravajući iskustva i projekte. Dakle, ukupno uzev, što se tiče osobina koje poseduju mladi i stari mačevaoci u prevelikoj ili premaloj meri, mačevaoci zrelog doba ih imaju u pravoj meri i, uopšteno govoreći, mačevaoci zrelog doba poseduju ujedno sve korisne osobine koje mladi i stari poseduju odvojeno. Zbog toga su oni najopasniji u borbi, jer su cvet života.

23.

Od kada se mačem ne ubija, jer postoje efikasniji načini, cilj mačevaoca nije više da mačevanje bude sredstvo za savladavanje protivnika. Mačevanje je postalo put da se čovek usavršava prvo telesno, zatim duševno i na kraju duhovno. Mačevaoci su postali saradnici i prijatelji u savladavanju jedne veštine - zajedničkog protivnika: unutrašnje i spoljašnje prirode čoveka koji stoji ispred njih sa svim ograničenjima i preprekama.

25.

Kad je reč o tehnici mačevanja mogu se naučiti samo 7 stvari:

1. Tehnika neutralnog kretanja
2. Tehnika napada
3. Tehnika odbrane od napada
4. Tehnika da se u povlačenju napada
5. Tehnika sklanjanja.
6. Tehnika da se u napadu brani
7. Tehnika da se u odbrani napada

25a.

Šta je najvažnije u borbi pravim mačevima? Bod ili udar nanositi uvek posredno, uz kontakt oružja, a ne direktno. Nikad ne pokušavati dati pogodak sa daljine - distance jer kad se to čini ne postoji siguran način, obzirom da je i protivnik na toj distanci, da se efikasno kontroliše suparnikovo oružje - na čiji se vrh uvek i sam možeš nabosti.

Nanošenje direktnih bodova ili udara sa »sigurne« distance, to najvažnije načelo sportskog mačevanja, je uvek hazard čije neizbežne posledice peglaju samo dogovorna sportska pravila prvenstva napada ili blokatori »milikasnijeg« boda. Mačevaoci koji konstantno drže distancu bezbednosti ne mogu nikad doći u priliku da nanesu jedan drugom pogodak a da pri tome ne rizikuju da u razmeni udaraca i sami budu pogođeni: slučajno ili namerno od strane protivnika.

Suština upotrebe pravog oružja, osnovno načelo taktike borbenog mačevanja, je suprotna. Ona se sastoji u tome da mačevalac drži bezbednu distancu sve dok ne reši da hrabro i vešto uđe u okršaj: stvori, ili se sama ne pojavi, pogodna prilika da se distanca iznenada skrati. Tada se ne izvodi brzopleto i nestrpljivo odmah direktan napad već se protivnikovo oružje sklanja u stranu, vezuje – čini neupotrebljivim, a tek zatim nanosi pogodak.

Tako se jedino stvara situacija u kojoj bezbedno, polako i sigurno, slično šahisti koji matira, protivnik biva doveden u poziciju da se ili preda ili pomiri sa neizbežnim bodom čiju sigurnu i laganu realizaciju bespomoćno promatra.

Postoji samo jedan izuzetak od ovog osnovnog aksioma borbenog mačevanja, samo jedna situacija u kojoj mačevalac može napasti direktno protivnika sa bezbedne distance ne pokušavajući da njegovo oružje drži ili kontroliše, a da pri tome bude bezbedan i bez rizika da će biti pogođen. To je kada protivnikovo oružje, i njegov ubitačni vrh, su usmereni negde u stranu, dovoljno daleko da ne mogu, zbog težine i inercije oštrice, lako i brzo stići do pravca iz kojeg dolazi brz direktni napad.

Ovakav bezopasan položaj vrha može imati uzrok u nemaru ili ne znanju mačevaoca, a može biti i posledica radnji protivnika koji veštim i brzim kretnjama svoga tela u svim pravcima u jednom trenutku stupi u položaj suprotan od vrha protivnika. Takođe, i iznenadni udar po oštrici protivnika koji njegov vrh baca u stranu stvara ovu istu situaciju. No, to nisu udari oštricom poznati kao »batman«, udar štricom po oštrici, jer oni uglavnom udareni vrh po zakonima reakcije navode upravo na napadača, već udari gardom - »gardbatman« koji protivnikov vrh u potpunosti i na duže vreme dezorjentišu u stranu.

26.

Mačevalac u svakom svom pokretu treba da vidi, oseti i prepozna razdor i borbu tri sile koje su u njemu spojene u nerazmrsivo klupko, a čija je neprestana borba ognjište što njegovom postojanju daje energiju da se bori.

Prva je sila telesnog, satkana od instinkta i refleksa, stečenih i naučenih. Druga je sila duševnog, satkana od osećaja što se pletu u emocije i emocija što se pletu same u sebe. Treća je sila duhovnog, satkana od racionalnog, logičkog i diskurzivnog - misli koje igraju svoj šahovski ples.

Prva sila ga vuče u iskon, drevno, zov prošlosti koji dopire do njega iz korenja njegovog života. Druga sila je sila sadašnjosti, ono što ga preplavljuje trenutno - ona je stablo njegovog života.

Treća sila je sila koja privlači u budućnost, njegova predviđanje, projekti i kombinatorika. Ta sila delovanja sa s-mislom je krošnja drveta njegovog života. Prva sila prodire, teži i stremu duboko u podzemlje. Druga je na zemlji i živi kroz jačanje, bogaćenje u širinu, i opiranje udarima vetra i zime. Treća sila stremi ka suncu i visini, sve do groma. Neki prvu silu još zovu i VOLJA, drugu silu zovu VERA a treću silu NADA. Svaki mačevalac čineći neki pokret svojim telom i mačem igra ples svoje volje, vere i nade, ples života i smrti.

27a.

U svakoj borbi se razlikuju dva dela - pripremne akcije i izvršna dejstva. Pripremne akcije su vrlo bitne pošto se u njima stvaraju uslovi u kojima se akcija može izvesti operativno efikasno, bezbedno i brzo. Bez ovih pripremnih radnji mačevanje je nasumično pa i ishodi uglavnom neizvesni.

Prvi element pripreme je proučavanje protivnika, zatim ide drugi, treći itd. Ovde ću o prvom, proučavanju protivnika. Pod tim se smatra: znanje o tehničkoj i taktičkoj spremnosti, psihološkoj i moralnoj(u smislu karakternih osobina, kao i stava kakav ima prema sebi, svom protivniku, pobedi, porazu i ukupnom shvatanju kako veštine tako i okolnosti u kojima se bori). Mentalna konstitucija protivnika je, dakle, od bitnog značaja za uspešno vođenje borbe. U ovo sve spada: kakav je način na koji protivnik mačuje (defanzivan ili ofanzivan ili fleksibilan itd), koji su omiljeni položaji oružja protivnika u borbi kod napada i odbrane itd, kakavo ima taktičko shvatanje borbe, kakav ima osećaj za distancu, kakave su mogućnosti amplitude delovanja naoružane ruke i preciznost pogodaka, kakve su njegove mogućnosti u organizovanju pripremnih akcija, koje su njegove omiljene napadačke i odbrambene akcije, kakave su sposobnosti protivnika da se skoncentriše u borbi, kako se on izbacuje iz koncentracije, kako mu je moguće oslabiti a šta mu povećava pažnju, kako protivnik reaguje na pojedine delove napada (obmane, dejstva na oružje, na skraćenja distance, na precizna ali i neprecizna dejstva itd.).

U toku jedne borbe nije moguće dati odgovore na sva ova pitanja, ali je potrebno istražiti što više ili od onog što je saznato iskoristiti što više u svoju korist. Neophodno je da rezultati svojih istraživanja budu zapamćeni i upotpunjavani svakom borbom sa protivnikom iznova dok se on ne savlada kao problem savim ili bar većim delom, ne “pročita”.

Sredstvo istraživanja protivnikove odbrane je: provokacija, lažna akcija napada, pokazi uboda, dejstva na oružje sa početnim radnjama ili skraćenja distanca itd. U sredstva za istraživanje protivnikovog napada spadaju odstupanje, lažne parade i lažni kontranapadi.

Puno govori i ponašanje protivnika kad daje pogodak ili ga prima i iz njegovih reakcija se može videti kakve su mu bile namere ili šta je ono što se kosi sa njegovim namerama. Neki protivnici slabo ulaze u taktičku borbu u takvim slučajevima potrebno je dejstvovati precizno i sa napadima koji se sprovode sa opozicijom. U ovim slučajevima pažnja mora biti maksimalna jer se od protivnika može očekivati sve obzirom da on ne poseduje smisao akcija i promišljenost taktičkog delovanja već čini nasumično pa je bitno održavati stalno distancu u kojoj se može pravilno reagovati.

28.

Moraš se prvo razvijati kao čovek da bi se razvio kao mačevalac, ovo važi za svaku delatnost.

29.

Vrsni mačevaoci rado puštaju protivnika da sve vreme borbe vode inicijativu kako bi na kraju oni dali završnu reč. Samo tada - iz taktičkih razloga je poželjno inicijativu prepustiti protivniku. To činimo kada želimo da ga nateramo da preceni sebe.

30.

Mačevalac treba da čuva ona mesta za koje misli da će protivnik sa manjom verovatnoćom napasti. Mnoge tačke su bile pogođene baš zato što je protivnik bio siguran i dobro ih branio - pa se napadu tu nije ni nadao.

30a.

U životu svakog čoveka se javlja događaj u kome sve njegove pobede i uspesi odjednom mogu postati padovi i porazi, ali i prilika u kojoj svi njegovi padovi i porazi mogu samo u jednom koraku postati trijumfi. To je najveća čarolija. Otkriti ta dva trenutka i ne pogrešiti u izboru na toj raskrsnici - izabrati telom, mišlju i osećajem pravi put i imati hrabrosti zakoračiti njim je jedina i najveća mera životne mudrosti čoveka.

32.

Onoliko koliko duboko i intenzivno promišljaš, osećaš i svojim čulima činiš dok stvaraš svet u sebi i oko sebe - iz tolike dubine i tvoje korenje crpi sokove života. Toliko bogato, raskošno, čvrsto, zdravo, plodno, visoko i široko živiš.

Mislim da si na dobrom putu kad počneš osećati da postojanje u tebi i oko tebe postaje toliko opojno, zanosno i aromatično da tvoja tiha radost počinje boleti. Šopen?

33.

Ne pobeđuje se protivnik samo napadom. I pasivnost može biti smrtonosna. Treba osetiti i znati kad je pametno biti pasivan a kada aktivan. Ne treba reagovati uvek na isti način. Na neke protivnikove akcije ne treba reagovati uopšte, na neke malo a na neke drastično.

34.

Mačevalac, kako u učenju tako i u borbi, treba da ima na umu neprestano da je dobro izveden početak uvek pola učinjenog posla.

36.

Loše osobine mačevaoca: nemarnost koja vodi propasti, kukavičluk koji vodi rastrojstvu, plahovitost koja vodi brzopletosti, prejako osećanje časti koje vodi slepilu.

36a.

Mačevalac nikada ne treba da zaboravi da su telesno i duhovno dva stuba na suprotnim stranama jednog istog mosta života preko ponora postojanja. Zato on treba podjednako da obrati pažnju na svoje telo i radnje telom koliko i na potrebu bogatstva i funkcije duha inače se most kao celina urušava.

37.

Dilema oko značaja sečenja i boda u mačevanju ne postoji još od rimljana. Teorijska istraživanja 14., 15. i 16. veka potkrepljena geometrijom, mehanikom i ratnom praksom stavila su definitivni pečat na ovu temu.

U bitkama mačevima od svih vojnika koji su stradali njih 70% bilo je izbačeno iz stroja udarom i sečenjem, ali od ovog broja samo je 5% smrtno stradalo od zamaha oštrice. Od posledica boda mačem iz stoja je izbačeno 30% ali u ovoj cifri gotovo da nije bilo ranjenih već su svi smrtno stradali.

Dakle, iako je udar mača ili sablje teže izbeći tj. sečenjem se lakše nanosi pogodak zbog većeg radijusa dejstva oštrice, on po pravilu samo ranjava i retko ubija (samo kod udara po vratu). Izvori beleže da je bilo vojnika koji su vodili borbu dalje i posle 30 zadobijenih udaraca sabljom.

S druge strane, iako je bod lakše izbeći tj. pogodak se teže nanosi jer je potrebna preciznost u vođenju vrha, a radijus dejstva vrha je veoma uzan i linearan, on po pravilu ubija ili nanosi kobne i smrtne rane.

37a.

U svemu što činiš teži samo jednom – da budeš umetnik. Sve drugo, ostalo, sve najveće i najvrednije će samo iz tog stremljenja izvirati kao iz čudesnog vrela života. Ako ne činiš tako, ako ne delaš vođen tim duhom slobode što stremi svekolikom savršenstvu postojanja iz čiste ljubavi, svaki tvoj korak biće pogrešan i promašen a vreme nepovratno izgubljeno.

38.

Suparnik je onaj ko je podjednako veran svome cilju koliko smo verni i mi našem, i kad je to osećanje verodostojno, ono se mora poštovati kako uopšte tako i u protivniku, ma gde i na koji način bilo izraženo. Svaki pravi mačevalac mora gajiti tu ideju odanosti u sebi.

40.

Mnogi mačevaoci olako shvataju prostor iza sebe. Dok god ga imaju oni se lako povlače jer ga imaju kao uzdanicu dok napuštaju neki položaj. Oni zaboravljaju kako teško savladavaju prostor napred. Dok god mačevalac misli da se može lako povući, učiniće sve da ga sam i izgubi, a kad njega izgubi dovodi sebe u bezizlazanu situaciju.

42.

Mačevalac može namerno neku od svojih tačaka oslabiti izvesnom nepravilnošću. Time povećava mogućnost pogotka u nju ali i predvidivost pravca napada protivnika u kojem ga ima nameru sačekati. Ovo je dobra taktika. Namerno pogrešiti.

43.

Treba da budete ponosni na svoje neprijatelje. Tada je uspeh vašeg neprijatelja takođe i vaš uspeh. U stvari, smelost i čast zahtevaju podjednako da u borbi imamo za neprijatelje samo one koji se pokažu dostojnim i vrednim da budu prijatelji u miru.

45.

Mačevalac čiji duh u borbi nije postavio određeni cilj brzo će zalutati jer biti svugde znači biti nigde, ili kako to moreplovci kažu: “Nikakav vetar ne pomaže lađi koja nema određene luke.”

46.

Pošto su za napad potrebne pripreme koje moraju biti poduzete tajno morate zavaravati protivnika praveći se da se bavite onim planovima koje želite da vam vaš protivnik pripiše.

46a.

Disciplina su vrata na ulazu u uspeh. Istrajnost je ključ koji otvara vrata discipline.

47.

Ma koliko mačevalac poznavao dobro taktiku mačevanja uvek će i ona sama, kao i njena primena, delom biti prekrivena senkama u čijem se mraku ne može hodati sigurnim korakom. Rutina u primeni i stav apsolutne sigurnosti u borbi su isto koliko znak neznanja, nesigurnosti koliko i osnov svekolike greške.

48.

Mačevalac u poznim godinama i njegova psihologija

Mačevalac koji je zašao u starost u najvećoj meri ima suprotnu narav i čini suprotno od onoga što karakteriše mladog borca. Previše je nesiguarn u sebe, jer su ga stigle sve slabosti tela, duha i duše. Suviše je sumnjičav jer prečesto je bio prevaren i padao u klopke.

Stari borci su neodlučni jer iskusili su mnogoznačnost svake situacije i protivurečnost svakog pokreta tela i mača. U borbi su krajnje nepoverljivi jer znaju da se ne mogu lako iskobeljati ako upadnu u klopku. Izbegavaju direkran sukob jer su malodušni i ako su na nju nagnani skloniji su defanzivi no ofanzivi jer na sve gledaju crno. U borbi su plašljivi jer su im oslonci slabi i jer im je životne strasti nestalo. Kukavice su jer im je malo života preostalo pa paze na svaki način da ga ne izgube prebrzo. U borbi se oslanjaju na iskustvo i lukavstvo a ne na brzinu i snagu. Samoživi su i zloćudni jer su zavidljivi onima pred kojim je još dug život zbog čega treba u borbi sa njima očekivati i mučke i pokvarene napade i odbrane.

Ne drže toliko do karaktera i lepote stila koliko do efikasnosti i koristi. U borbi sa njima treba očekivati osvetoljubivost a često, kada vide da nemaju kud, i sklonost iznenadnom, hazardnom napadu u kome će protivnika rado odvesti sa sobom u smrt.

U akcijama reaguju burno, ali bez snage i kratkog daha. Lako se iscrpljuju i ne pokreću se previše – uglavnom čekaju. Trude se da borbu završe jednim pokretom u koji su uložili sve jer ne znaju hoće li moći da izvedu drugi ili treći pokret. Bez obzira na njihovu slabost, to su opasni protivnici jer se oslanjaju na iskustvo i njihova borba je sva prepuna trikova od kojih su mnogi neočekivani, pa i prljavi. Bore se oslanjajući se na prošlost.

49.

Prava borba mačevima veoma liči na šahovsku borbu. Ona je ovoj slična kako po svom početku (otvaranje) i razvoju partije (ispitivanje protivnika provokativnim pokretima, navođenje da čini ovo ili ono, planiranje klopke ili izbegavanje njegovog plana) tako i po završnici – matiranju. Naime, samo je ona pobeda u borbi mačevima dobra u kojoj je protivnik matiran – stavljen u bezizlaznu situaciju u kojoj nepokretan mora ili položiti oružje ili umreti. Tu više nije potrebna nikakva brzina. Poslednji pokret mačem se može izvesti sasvim lagano i sporo, a protivnik, čije je oružje bezbedno uklonjeno daleko i stoji uz skraćenu distancu sa vrhom majstora na svojim grudima, samo može nemoćno posmatrati svoj kraj. Jedino je to majstorski izvedena akcija.

Dokle god je za nanošenje poslednjeg pogotka potrebna brzina to znači da akcija nije dobro zamišljena i izvedena a protivnik se može spasiti brzim bežanjem zbog čega napadač mora još brže napasti kako bi ga stigao sa svojom klopkom. Uistinu takvo mačevanje ne liči toliko na šah koliko na jurenje miša mišolovkom! Što je u mačevanju više brzine to je manje pameti i veštine.

50.

Kada neki ljudi naiđu na nešto što ne razumeju oni se zapravo sudare sa svojom duhovnom granicom. Ovo nerazumljivo ukazuje na njihovu ograničenost, udara na njihovu sujetu i to ih vređa. Tada obično čuješ kako drsko tvrde da je reč o običnoj gluposti i da se tu nema šta razumeti. Time svoje ja uzdižu ponosno iznad predmeta u koji su udarili. Upravo treba činiti suprotno. Priznati svoje granice. Tako stupamo na put da ovladamo njima i pomeramo ih. Priznati sebi svoju ograničenost je prvi korak na putu ka beskraju.

51.

Prava borba se uvek odvija pre okršaja. Tu je pravo umeće, tu se protivnik pobeđuje. Sve ostalo je samo realizacija. To je suština drevne misli stratega: »Pobediti bez borbe najveće je umeće«. Postoje četiri sredstva mačevaoca u postizanju ove pobede pre pobede. Izazvati u protivniku strah, probuditi sumnje, uneti izgubljenost, načiniti iznenađenje. Kad postigneš jedno od ova četiri ti si ga načeo. Ako si vešt da o taj prvi uspeh, kao o alku, zakašiš i ostala tri iskovao si zlatni lanac u koji je protivnik neizbežnim porazom okovan.

52.

Drži se pravila i ne čini ono što tvoj protivnik želi. Izuzetak je ukoliko to počneš da radiš sa drugom namerom, da kad on pomisli da mu se planovi ostvaruju - promeniš taktiku i počneš činiti ono što ne želi.

53.

Najvažnije u tehnici mačevanja: na dugoj i srednjoj distanci, u napadu, prvo ide ruka sa oružjem napred a zatim noge prate pokret, kao druge. U odbrani je suprotno – prvo noge sklanjaju telo a zatim ruka prati pokret. Međutim, ukoliko je distanca skraćena i kraća od dužine sečiva ovo pravilo se pretvara u suprotno: u napadu prvo delaju noge da stvore prostor za oružje, a u odbrani prvo dela ruka da spasi telo koje se ne može nikakvim korakom dovoljno daleko ukloniti.

55.

Učenje svake veštine u sebi ima puno kopačkog. Potrebno je početi sa teškim radom. Zatim dugo i duboko kopati, kopati naporno i uporno, kopati uz puno sumnji i odustajanja. Zatim opet i iznova, još dublje kopati, još napornije kopati... sve dok se, uz malo sreće, ne naiđe na jedan sitan grumen – zlata.

Tada se dobija zlatna groznica. Počinje se kopati više, dublje i istrajnije no ikada pre. Ali i sasvim drugačije - napore je zamenilo zadovoljstvo i strast.

Jedino se tako može izbiti na pravi put. Koliko će učenik dalje ići njime zavisi samo od toga kakav je putnik.

56.

Treba znati da protivnika ne poražava toliko što prima tuševe nego držanje suparnika. Ono je to što demorališe pošto pogodak može biti i rezultat slučajnosti ali držanje to nije. U tom smislu pogodak ne obećava ali držanje pritiska.

58.

Vlastitu slabost mačevalac nikad ne može videti sam u sebi već jedino kroz protivnika. On se sa njom jedino i može boriti kroz protivnika. Ta nužnost je ujedno i najveća opasnost jer on u toj borbi treba pobediti a ipak izgubiti, on treba razbiti svoj lik u ogledalu ali tako da on ostane isti a ogledalo neoštećeno – promeniti sebe, ali ipak ostati nepromenjen. Ako neko sumnja da je to moguće, neka samo malo oštrije pogleda oko sebe – to se dešava svakodnevno.

59.

Često puta biti potučen znači pobediti. Prava pobeda se sastoji u uzdržavanju od nepotrebnih sukoba ili sukoba sa nedostojnim protivnikom. Ali ovo važi i za doličnog. Pokušati pobediti bez prolivanja krvi je najveće umeće i prava pobeda.

60.

U borbi se mačevaocima, kao i u životu uopšte, događa slično sa onim putnikom kod koga, sve što više ide napred, predmeti uzimaju sasvim drugi oblik nego onaj koji su izdaleka imali i pokazivali i menjaju se ukoliko im se on više približava. Tako sprovodeći svoju taktiku prema protivniku često nailazimo sasvim nešto drugo, pa i bolje, nego što smo tražili; često nailazimo ono što smo tražili, a na sasvim drugom putu a ne na onom kojim smo isprva uzalud krenuli. Biva i to, da tamo gde smo tražili uspeh, pravi potez, sreću i radost pobede – umesto njih nađemo suprotno, ili iskustvo i saznanje; biva i da ono od čega smo bežali, poraz, postane naše pravo dobro koje je išlo za nama.

61.

Zlatna pravila mačevanja

»...- Ako ti je protivnik nemiran i uzbuđen bori se uz mirnoću. Ako je protivnik trom i spor, budi življi i prisiljavaj ga svojim akcijama na pokret.
- O svakoj kretnji, svojoj i protivnika, vodi računa. Ni jedna kretnja ne treba da bude bez temeljnog razloga. - Oštro promatraj način na koji protivnik izvodi napad i odbranu. Naročito promatraj onaj napad i odbranu koji protivniku najmanje uspevaju. Na osnovu tih akcija temelji svoje.
- Ne potcenjuj ni jednog protivnika da ne izgubiš i od slabijeg.
- Ako u svoju premoć nisi sasvim siguran ne otvaraj se previše protivniku. No, upozna li te protivnik, te se previše otvara, budi oprezan, da ne upadneš u postavljenu klopku.
- Ne zaboravi da protivniku za izvršenje napada treba izvesno vreme. Ne jurcaj. Daj mu vremena, da istu izvrši. Tako ćeš i ti dobiti vreme za staloženo i pravilno izvršenje svoje odbrane.
- U slučaju neuspeha ne okrivljuj nikog! Nemoj malaksati, te pokušaj istu akciju ponoviti, ali u pravi čas. Ne zamenjuj jednu akciju drugom. Jednu grešku možeš ispraviti, no deset neproračunatih nikako. Ustrajnost u borbi vodi pobedi.
- U borbi ne pokušavaj izvesti onu akciju koju sa učiteljem ili u vežbi sa protivnikom nisi dobro izučio.
- Bori se protiv predrasude da si od početka duševno nepovoljno raspoložen. Ukori samog sebe. Ako mačevalac primi na početku pogodak ili dva i borbu zato smatra odmah izgubljenom, on je mekušac i nema životne snage – pa ni mogućnosti za uspeh. Ako se nakon toga sabere, te borbu nastavlja sa još više pojačanom voljom, ovakav borac je čvrst i ima preduslove da iz borbe izađe kao pobednik.
- U borbi misli, a zaključke stvaraj munjevito. Čim duže misliš i obilno kombinuješ bez zaključaka i pokušaja da se oni u stvarnosti isprobaju, tim više slabiš odluku za izvršenje akcije.
- Želiš li za pripremanje akcije protivniku nametnuti svoju volju, izvrši to oprezno i na kratko. Promatraj da li se protivnik prilagođava tvojoj volji ili ne. Ako se prilagođava, daj mu kratak rok za razmišljanje, da se na akciju odluči. Ako se ne prilagođava, koristi to, te nesmetano nastavi svoju akciju do kraja, prema prvoj odluci.
- Računaš li sa protivnikovom protivakcijom, te istu želiš predusresti, pripremi jednu akciju više.
- Protivnici koji rado napadaju verovatno su slabi u odbrani. Ovakvim ne daj mogućnosti za napad, nego ih što je to više moguće, napadaj sam! Naprotiv, protivnike, koji se izvrsno brane, kroz igru oružjem zavedi, da te što više napadaju.
- Potpun mačevalac je samo onaj koji poseduje harmoniju telesnog i duševnog. Ako je kod tebe jedan od ovih faktora jači od drugog, nisi dosegao svoje najveće mogućnosti. Zato pronađi ravnotežu između duševnog i telesnog rada, i uvek imaj na umu osnovno pravilo mačevanja: POGODI, A DA NE BUDEŠ POGOĐEN!«


Stjepan Kerec

62.

Mačevalac ne treba da se užasava bezizlaznih situacija već da ih priželjkuje. Umetnost je samo jedno: stvoriti ceo svet iz onog što ti je dato. Što je manje dato - to je i veća umetnost koju možeš stvoriti. Onoliko koliko je situacija u kojoj se mačevalac nađe bezizlaznija to je i izlaz iz nje veličanstveniji. Ceni protivnike koji sebi otežavaju situaciju i pomažu ti da ih pobediš – oni su virtuozi...života.

64.

Ne sudi protivnika po izgledu. Samo površni ljudi sude druge po izgledu. Borba mačevima i život, nisu modna pista. Svaka površnost se najčešće naplaćuje neočekivanim i potresnim istinama realnosti koje su uvek vezane za neki ponor dubine.

65.

Prilagodi se protivnikovom znanju i načinu borbe. Ne prilagođenost ubija bilo da je ona potiče od boljeg ili goreg.

67.

Uvek je u jednom pokretu mača sumiran i pokret celog univerzuma. Sav univerzum, i sva njegova prošlost bili su potrebni da se stigne do mača koji izmahuje. Sav univerzum i sva njegova sadašnjost su potrebni da se mačem izmahne.

67a.

Kako provodimo svoje dane tako provodimo i svoje živote.

68.

Mačevaoci treba da daju sve od sebe da što više vežbaju sami i vode borbe na otvorenom prostoru i slobodnoj prirodi. Višestruke su prednosti ovakvog pristupa. Ne samo da misao i osećaji drugačije, prirodnije, kreativnije i nesputanije deluju u neomeđenom prostoru već i topografija tla, otvoreno nebo, prepreke, sunce, drveće… i sve ono što jedan prirodan ambijent čini živim i samom mačevanju daje život. Takođe, boreći se u prirodi, mačevaoci počinju da osećaju aromu patine prošlosti jer su i svi njihovi preci upražnjavali zajedničku im veštinu upravo najviše pod skutima otvorenog neba.

Osim toga, mačevaoci se u virtuoznim trenucima borbe ne samo počinju osećati, već se i vide na neki neobičan, skoro mističan način, sjedinjeni sa prirodom u kojoj se bore.

Napokon, tu su i sve blagodeti boravka u prirodi jer, kako je to Balzak na jednom mestu napisao: »Ljubav prema prirodi je jedina koja ne vara ljudske nade. Tu nema razočaranja.«

69.

SPORT - Celi život besmisleno potrošiti na milisekundu prednosti koju će preteći drugi besmisleno potrošeni život želeći da predhodnu milisekundu pretekne za još jednu milisekundu.

No, nije toliko problem u sportu koliko u tome što su ljudi počeli i živeti sportski. Od malih nogu su učeni da je cilj u svemu biti što brži, da treba što pre postati najbrži - prvak koji će u najkraćem vremenu biti efikasno korišten i iskorišten, i da se na kraju, kad počne usporavati, što brže ukloni kako bi otvorio mesto novim, još bržim. Ta igra jurnjave, na koju se gomila uvek lako prima, je tako zamišljena da bi malo ko imao vremena da stigne promisliti i primetiti da sa njegovim životim nešto ozbiljno nije u redu!

70.

Treba mačevati ne samo očima već i mislima i osećajima. U borbi mačevima nije dobro osloniti se previše na oči, one su prijemčljive i povodljive – lako varaju. Nasuprot tome misao je sumljičava i vodi opreznosti a osećaj je dalekovid i ukazujuć.

Mačevalac treba da se na svaki način bori protiv savremenosti jer ona diskurzivnu, racionalnu (misaonu) kulturu sve više zamenjuje čulnom kulturom gledanja - vizuelnom kulturom. Savremeni svet, svuda oko nas, sa mnoštvom piktograma i sličica, podseća sve više na unutrašnjost egipatskih piramida. Svet dominacije gledanja nad mišljenjem, pasivnog i primalačkog nad stvaralačkim, maštovitim i kreativnim ne stvara se slučajno. Tako se najbolje prave najbolji robovi budućnosti. Mačevalac u borbi treba gledanje spolja da uravnoteži sa gledanjem unutra. Oko ne treba samo da posmatra svet van čoveka već isto toliko da bude okrenuto i unutra, čovek gleda sam u sebe. U borbi na život i smrt - borbi mačevima, mačevalac koji više vidi u sebi više vidi i u protivniku ispred sebe.

73.

Mačevaocu će se uvek dešavati da za dobar napad ili izvrsnu odbranu bude kažnjen tako što je sam pogođen. Dešavaće se i suprotno - da bude i nagrađen za loše izvedenu akciju tako što protivnika pogađa. Biće i da nema pogotka iako bi trebalo da se desi ili on dolazi iako ga ne bi trebalo biti. Često se dešava i da pobeđuje onaj ko treba da pobedi i izgubi iako to nije na mestu. Dešava se i da oba stradaju iako to naizgled nije trebalo, ili ne stradaju obojca iako su to zaslužili.

Mačevaoci će to, kao i svi ljudi koji žive i promišljaju svoj svakodnevni život, pripisati Bogu, dobroj ili lošoj sreći, nepravdi, pravdi ili slučaju, sudbini, ili će prosto reći da nema pravila u životu koji je sveopšti haos. No, treba pogledati stvar i sa još jedne strane.

Obzirom da je svaki naš pokret tela, duha, duše i mača vezan sa celim svetom, u kome se i dešava, sa beskrajno vidljivih i nevidljivih veza, on povlači za sobom i ima beskrajno posledica, a ne samo jednu koju mi kratkovido očekujemo i proračunavamo. Mi nikad do kraja ne možemo sagledati sve posledice jednog našeg, makar i najsitnijeg pokreta, u prostoru i vremenu. Za to promišljanje beskraja bi nam trebala čitava večnost. Da onaj dobri venecijanac nije voleo da pšenicom hrani golubove smrt od kuge ne bi pokosila njegovu decu i celu Veneciju. No, znajući da se iza svakog našeg delovanja odmah počinje plesti beskrajna mreža niti posledica i novih uzroka koji se, ipak, moraju jednom skončati u univerzalnoj sumi od nula, nećemo nikad pogrešiti ako očekujemo SVE. Svaki naš pokret, ma ka čemu ga mi usmerili svojim željama, u sebi nužno nosi sve moguće ishode: dobre, loše, pravedne, nepravedne, divne, jezive..., jer on uvek mora pokucati na sva vrata, i sva mu se otvaraju. Koja će prva posledica stići kao odgovor na naš prvi pokret možemo samo sa nadom nagađati. U toj dubljoj i složenijoj matematici sa beskrajno nepoznatih se i nalazi odgovor za sve one sreće koje nas nenadano i neopravdano ponekad stižu, ali i za sve nesreće koje se kao grom iz vedrog neba besmisleno, neopravdano, naizgled nepravedno, a često i kobno, strovaljuju na život svakog.

Živeti, pa i mačevati, zato, znači ne samo imati dovoljno spremnosti, hrabrosti, srčanosti, snage i odvažnosti suočiti se sa svim posledicama sopstvenog postojanja, koje nam uvek donosi sve, i sa odobravanjem i prihvatanjem govoriti veliko DA životu, već i sa najvećim zadovoljstvom plesati u toj večnoj, čudesnoj igri koja nas obasipa beskrajnim i nepredvidivim bogatstvom i raznolikošću.

74.

Jačem protivniku se ne treba suprotstaviti otvoreno, direktno, samo ćeš uludo izgubiti glavu. Silinu njegovog napada treba izbeći, skloniti se najvećom brzinom sa pravca udara, tako da on proleti u prazno. Kad je prošao ili je u prolazu, baci se na njega svom silinom tako da ne može da se oporavi. Taj napad moraš izvesti u trenutku kad si potpuno siguran u sebe, a kad akciju izvodiš moraš je izvesti maksimalnom koncentracijom, uz najveći napor.

Najvažnije je da protivnik bude trajno savladan jer nedotučen protivnik je najopasniji. Sklanjanje sa linije napada treba izvoditi i kad napada slabiji protivnik, pošto nikad ne znaš kakve su njegove skrivene mogućnosti i kako može delovati slučaj. Neophodno je brzom izmenom mesta skloniti se tako da napad protivnika sam sebe dovede do apsurda. Treba imitirati i povlačenje da bi se protivnik navukao da juri i time izgubi koncentraciju i snagu. Elastičnost, povlačenje, varka, brzina i izmena mesta borbe je osnov svake pobede.

75.

Ne premišljaj se mnogo oko cilja i biranja puta. Može se desiti da tada nikad nikud ne kreneš. Ako si dobar moreplovac nema pogrešnog puta. Svi putevi vode istom – putovanju. Putovanje je, naime, najvažniji cilj svakog puta. Pravac nije toliko bitan pošto na ovoj, okrugloj zemlji, gde god da kreneš i tako ćeš morati proći sve puteve. Najvažnije je ući u brod i krenuti, u neizvesno, naoružan strpljenjem, upornošću, mudrošćcu, lukavstvom..., - SVIME.

Nešto od tog oružnog prtljaga imaćeš sa rođenjem, nešto će ti slučaj, nužnost, sreća ili nesreća doneti sami, a za nešto ćeš morati biti sam jedini majstor - iskovati ga sopstvenim rukama.

77.

Ukoliko vas protivnik opseda i pritiska i potiskuje, mali ispadi koji ga trajno uzbuđuju biće uspešni i sprečavaće ga da izvede završnu akciju - ometaće ga u radu. Velike ispade nikad ne možete poduzeti bez opasnosti i rizika.

79.

Učenik treba da bude izložen svim pritiscima i iskušenjima: telesnim, duhovnim i duševnim. Sve treba da bude jednom stavljeno na tas kušnje, pa čak i ono najdraže, pa čak i značaj njegove sopstvene veštine. Pravi učitelj će uvek pronaći ono do čega je njegovom učeniku najviše stalo, i na to najviše nasrtati. Jedan od najvažnijih stubova svake veštine, pa i mačevalačke, pa i veštine života uopšte je postojanost i istrajnost. Ko tu poklekne – ne može ići dalje!

82.

U učenju svake veštine, pa i mačevanja, postoji jedno nezaobilazno pravilo za svakog učenika: »Ne meri veličinu planine pre nego što si se popeo na nju«

83.

Navodi se da su Ahilej i mnogi drugi drevni junaci bili odgajani od strane kentaura (pola čovek pola životinja) Hirona. Imati za učitelja poluživotinju i polučoveka, ne znači ništa drugo nego da se mačevalac treba služiti svojim i ljudskim i životinjskim. Mačevati majstorski znači mačevati svešću, razumom i osećajem ali i instinktom i telom.

84.

Mačevalac treba u svakom trenutku da zna kako da napadne a da pri tom čuva svoj stav i bude sam zaštićen. Napad u kome se ne vodi računa na sopstvenu sigurnost je kocka. Ovo važi i za odbranu. Braniti se i povlačiti ali tako da svakog trenutka budemo sposobni da izvedemo napad.

88.

Duhovna i duševna sirotinja neizmerno su opasniji i teži od svake, pa i najveće materijalne bede.

89.

Svaki učenik mačevanja, kada promišlja svoje znanje i napredovanje u veštini, treba da ima na umu da je čovek uvek i jedino samo ono što je uspeo sam da stvori od sebe.

91.

U mačevanju je kao i u životu. Ako ti borba postaje nezanimljiva – načini je zanimljivom.

92.

Delovanje svakog mačevaoca je ograničeno i uslovljeno kako njegovim unutrašnjim ograničenjima tako i protivnikom i svetom u kome se borba odvija. Neograničeni i neuslovljeni su samo snovi i maštanja.

Spoznati ova ograničenja je prvi i najvažniji korak u učenju veštine. Drugi, i još važniji, korak je da mačevalac stvori način da uklopi svoje snove i maštanja sa tim ograničenjima – da ih natera, kao svaki pravi majstor, da zaigraju jedan zajednički ples.

93.

Mačevalac treba da svoj rad usmerava u pravcu usavršavanja veštine a ne toliko u pravcu stvaranja pogodnih uslova za njeno usavrševanje. To je zamka. Najveća dela izrastaju upravo iz najtežih oklonosti i uslova najmanje naklonjenih uspehu. Ograničenja jačaju, izoštravaju čula, telo, duh i osećaje tako da su rezultati proizašli iz ove oštrine vazduha puni zdravlja. Nasuprot tome pogodni uslovi mekšaju, slabe mišiće, pažnju vode mlakosti, sigurnosti uspavljenju i ne podstiču na borbu.

94.

»Ljudi su poput reka: voda je u svima jednaka i uvek ista, no, svaka je reka čas uska, čas brza, čas široka, čas tiha, čas hladna, čas mutna, čas bitra, čas topla. Tako je i sa ljudima. Svaki čovek nosi u sebi zametke svih ljudskih osobina i pokazuje čas jedne čas druge, a često uopšte i nije nalik na sebe, ali ipak ostaje jedinstven i svoj.«

Tolstoj.

98.

Mačevaoci željni slave i pobeda obično sa zavišću gledaju ove koji su se već popeli na pijedestal uspeha. No, oni koji su stigli na taj pijedestal promenili su mišljenje i drugačije vide svoj položaj nego što su ga videli dok su bili ispod njega.

Svaki mačevalac treba da zna da u onoj meri u kojoj se više penje na stepeništu uspeha menja se i sam. Sa svakim uspinjanjem rastu kako teškoće penjanja tako i teškoće da se na dostignutom mestu zadrži, a rastu mogućnosti pada. Najači vetrovi uvek duvaju na vrhovima. Zato nikada pogled odozdo nije isti kao pogled odozgo i nikada onaj gore ne može biti i činiti isto kao i onaj dole.

99.

Ako mačevalac brani više levu stranu oslabiće desnu i obratno, ako polaže više u napad oslabiće odbranu i obratno - ako hoće da bude svuda jak svuda će biti slab. Ali, ako se opustiš sasvim, podjednako oslabiš sve, bićeš podjednako jak i pripravan svuda.

100.

U borbi je svaki trenutak kritičan ali, ipak, postoje dva najkritičnija trenutka svake borbe. Jedan je kada se počinje napad a drugi je kada se napad finalizira i privodi realizaciji i kraju. U oba trenutka napadač je najosetljiviji i najlakše ga je pogoditi. No, tu postoji još jedan veoma važan problem za onoga ko treba da iskoristi ta dva kritična trenutka – branjenika. Naime u svakoj odbrani postoje dva najkritičnija trenutka dok se brani – to je početak odbrane i finalizacija, realizacija i kraj odbrane. U ta dva trenutka on je najosetljiviji i najlakše ga je pogoditi.

Ne interferirati trenutak slabosti protivnikovog napada sa trenutkom slabosti protivnikove odbrane znači izvesti dobar napad ili dobru odbranu.

101.

Kao što se budući slikar uči, prvo, tehnici spravljanja boja, pa zatim da ove boje koristi, a tek kao treće, kad je postigao vrhunac veštine i dohvatio slobodu činjenja, da slika tako i mačevalac. Prvo je dužan naučiti vrsno tehniku pokreta tela i oružja, zatim, drugo, naučiti taktiku ili kako ovu tehniku upotrebljavati, a tek kao treće i najsloženije da sve ovo činiti uz težnju dohvatanja lepote.

Samo na ovaj način veština mačevanja prevazilazi puki zanat – mimesis i postaje kreativnost i umetnost – poiesis.

102.

Mačevalac treba u svakom trenutku da zna kako da napadne a da pri tom čuva svoj stav i bude sam zaštićen. Napad u kome se ne vodi računa na sopstvenu sigurnost je kocka. Ovo važi i za odbranu. Braniti se i povlačiti ali tako da svakog trenutka budemo sposobni da izvedemo napad.

103.

Usavršiti sebe može samo onaj ko zna za smenu prednosti i nedostataka, gubitaka i dobitaka.

104.

Učenik mora naučiti da trpi udarce i to u njemu najboljnija mesta tela, duha i duše. Ako odstupi pokazao je da njegovo ja nije zrelo ni za pobedu ni za poraz pošto nije sazrelo za kaljenje.

105.

Bez obzira na to šta si sve uspeo da dostigneš u učenju veštine ne nadaj se nikada da ćeš stići do kraja. Život uvek i u svemu daje najviše samo pola! Druga polovina uvek ostaje kao naličje u kome su sabrane sve suprotnosti onoga što si dostigao. One pripadaju tvom protivniku!

106.

Mačevalac nikada ne treba slepo da se drži neke akcije kao dobre, čak i kad je ona dobra! Ničeg nema što je dobro za svakog, u svakom trenutku, za sva vremena i u svakoj situaciji. Budeš li se svojeg dobra previše tvrdo, slepo i uporno držao ono će postati tvoje zlo i put u propast. Čak ni sunce ne sija uvek blagorodnom svetlošću - njegova jara može isto toliko biti i ubitačna.

107.

Ako primetiš da neka tvoja slaba akcija počinje da potiskuje protivnika, ili da protivnik slabo napada, ili ne uzvraća na napad već se samo povlači, ili odjednom počne bezrazložno da odstupa - uvek u tim i sličnim slučajevima se moraš bojati prevare i nikad ne smeš pomisliti da protivnik ne zna šta radi. Ovo zato što on očito sprema neku klopku.

108.

Ništa više šanse ne daje protivniku kao kada ga podceniš.

110.

Neka te horizont u izmaglici ne obespokojava. Tvoj cilj, što mu se budeš više približavao, postajaće sve određeniji. Polako i sigurno dobiće obrise kao što kroki postaje skica a skica slika, i to u onoj meri u kojoj budeš dalje produbljivao u početku nejasnu ideju. Evo kako ja zamišljam celu stvar: nastaviti, nastaviti postojano, eto to je neophodno.

111.

Svaki mačevalac mora da nadje svoj sopstveni put za zajedničku veštinu. Ali nije svaki sopstveni put, drugačiji put, zato i ispravan put. Drugi put je često i pogrešan put. Najveće umeće je naći drugi a pravi put.

112.

Mačevalac treba najviše da ratuje sa jednim, najstrašnijim od svih poroka, onim najgorim koji može obuzeti čoveka: lenosti. Ona je koren iz kog rastu svi drugi poroci i porok koji dozvoljava da se oni množe i šire. Čovek obuzet lenošću ne pomera se a ko se nepokretan prepusti bujici postojanja biva nošen i odnešen.

Ljudi su više lenji duhom nego telom. Duh se drži iz lenjosti i navike stvari koje su mu lake i prijatne. Ova navika postavlja stalno granice našem saznanju, i malo se njih trudi da povede duh i raširi ga dokle bi on mogao stići.

113.

U velikim poduhvatima postoje tri vrste ljudi, i što je poduhvat veći oni su sve više razdvojeni. Jedni su oni koji seju i uživaju u pionirskom radu sađenja nečeg novog. Drugi su, ne manje važni. Oni uživaju u uzgajanju i čuvanju biljke kako bi ona procvetala. Treći, oni koji dolaze na kraju uživaju u setvi i plodovima života koji rađa. Svaki od njih je neophodan i svaki ima podjednako težak i odgovoran posao koji se samo razlikuje u vrsti. No, iako svako od njih uživa na drugačiji način svi su oni nošeni jednom istom vizijom jedne iste ljubavi, i zato su božanstveni.

113a.

Nije važno samo da zadatak ispuniš uspešno, važno je isto toliko kakav si ti bio dok si pokušavao da ga ispuniš. Pokušaj može biti bezuspešan ali način na koji si se nosio sa zadatkom tebe može uzvisiti više od svakog neuspeha. No, može biti i suprotno. Možda si uspešno ispunio zadatak ali sve što si pri tome činio sasvim je unizilo svaki tvoj uspeh. Čovek uvek treba da pridaje veći značaj onom »kako« nego onom »šta«.

114.

Postoje dve taktike: Da se moć širi tako da ide u visinu: mačevalac vežba jednu akciju do savršenstva i pokušava ovom sve da uradi, i druga taktika: da svoju moć teži da razvija u širinu tj. barata sa što više akcija i mogućnosti u napadu i odbrani.

Prvi se penje a drugi se širi. Ali dok prvi može vrlo lako da se zaglavi, onaj drugi, kao voda, uvek pronalazi, i lakše pronalazi, načine za pobedu. Dok je prvi uvek osuđen na tvrdoglavo kretanje u jednom pravcu, koji uistinu može biti pravi - ali i pogrešan, onaj drugi savladava protivnika deo po deo i u celini ga preplavljuje tako da on taman nađe adekvatnu odbranu a novi napad se koncipira na drugi način i na drugo mesto.

116.

Mačevaoci treba da budu oprezni sa svojim glasom. Deo taktike je da se ne govori ono što će se činiti. Ukoliko protivnik prateći naše emocije zna kada ćemo napasti nije dobro. S druge strane ako primetite da protivnik pridaje tome prevelik značaj zgodno je to nekada lažno upotrebiti pa viknuti kada se ide u lažni napad. Ovo je zgodno koristiti i protiv protivnika za koje vidimo da im unosi pometnju i strah.

117.

Dešavaće se da te obuzme gnev prema protivniku. Pogledaj tada stvar ovim pogledom. Sve što vidiš: prijatelje, neprijatelje, prolaznike, stvari, i ti sam sa njima, samo je jedan prolazni tren u kome svi zajedno, kao sitna, izgubljena trunčica na jednoj loptici u beskraju kosmosa, između ništavila nastanka i nestanka, krhko i kratko trajemo lomljeni istim zubom vremena do trenutka kada naša zajednička igra sa svim smešnim porazima i pobedama, sukobima i mržnjama ne nestane zajedno sa nama kao da nikad nije ni postojala.

Pogledaj svet oko sebe očima koje, makar na tren gledajući sve oko sebe, vide: »ovo što sad gledam i doživljavam nestaje i prestaje, i neće ga biti jer drugo dolazi«. Tada će te obuzeti jedno drugo, šire osećanje, izdignućeš se iznad trenutne sistuacije, osetićeš dah transcendiranja. Tvoj gnev će nestati a protivnika ćeš videti kao jednog jedinog i poslednjeg prijatelja sa kojim zajedno kao dva brodolomnika plovite u jednoj maloj orahovoj ljusci po talasima uzburkanog mora postojanja.

118.

Mačevalac koji misli da ono što zna je i sve ono što može znati je bespovratno skrenuo sa puta učenja veštine.

119.

»Spoznaj samog sebe«. Zahtev napisan iznad ulaza u Platonovu akademiju, drevna i prva od misli - poruka ljudima jednog od sedam grčkih mudraca, naizgled jednostavna i laka, najveći je i najteži zahtev ikada postavljen pred čoveka.

Pred ovaj zahtev je postavljen i svaki mačevalac. Ukoliko ne poznaješ svoje telo, svoje misli i osećaje – ukoliko ih nisi spoznao dovoljno duboko i široko, nepoznate su ti i tvoje mogućnosti spram protivnika koji takođe predstavlja tajnu koju treba delom rasvetliti.

U tom pokušaju da se spoznaš ne zaboravi da si ti istovremeno ono što otkriva i ono što treba da bude otkriveno - da podsećaš na onoga ko je i okrivljeni i sudija. Tu ne grešiti je skoro nemoguće! Ne zaboravi i da čovek ne može sam sebi čak ni stražnjicu dobro videti bez pogleda na nešto drugo što nisi ti. Spoznaja tvog protivnika još je teža!

No, i pored svih varljivih uspeha u tom mukotrpnom traganju za istinom, ne misli nikada da ćeš moći ikada spoznati sebe i svoj beskraj do kraja. Još manje se nadaj da ćeš značajnije spoznati svog protivnika. Svaka borba sa umećem se zasniva samo na retkim, kratkim i prolaznim nitima tvojih krhkih, problematičnih i prolaznih spoznaja. Zato svaka borba dva mačevaoca uvek podseća na borbu dva čoveka na splavu znanja okruženom uzburkanim okeanom ne znanja. Zato je mačevanje i najboljih mačevalac uvek opasno, i obavijeno velom neizvesnosti, straha i tajne.

120.

Ako je protivnik prejak da bi ga napali izvodite takve akcije koje će mu raštrkati njegove snage i rasporediti tako da ne mogu delovati u jednoj akciji tj. jednom pravcu. Ne dozvoli mu da se sabere.

121.

Ne živi previše u budućnosti jer ćeš izgubiti i propustiti sadašnjost a zaboraviti prošlost. Ne živi samo u sadašnjosti jer će ona postati slepa i besciljna bez budućnosti a gluva i glupa bez prošlosti. Ne živi samo u prošlosti jer ćeš biti kao onaj ko ide napred a gleda nazad dok ne slomi vrat.

Budi mudar da ih uklopiš ali se ne nadaj da nećeš biti i slep i gluv i slomljenog vrata. Nauči se da otkriješ u svim vremenima njihovu čar i lepotu – uživaš u čudesnoj aromi plesa sa vremenom.

122.

Mačevaoci koji mačevanje doživljavaju kao težnju pobedi osećaju izuzetan pritisak u sukobu sa ostalim koji su odlučni takođe, da ih skinu sa pozicija moći ili odbijaju da im priznaju da imaju takvu moć. Zato su oni koji imaju moć uvek i zavisni od onih koji je nemaju - neka vrsta poligona za testiranje na kome se neprestano osipaju i nestaju. Oni tako najčešće nisu svesni da to što rade je samo po sebi protivrečno, i da ono u šta se najviše ulažu istovremeno je i ono protiv čega se tako grčevito bore.

124.

Taktiziranje sa vremenom? - snagom. Najvažniji aspekt igre sa vremenom je da se protivnik natera da čeka ili pak previše žuri, dakle da stvari koje su dobre ne radi u pravo vreme.

125.

Ako si upoznao protivnika i poznaješ sebe, to je dobro. Ako si upoznao sebe, a neprijatelja ne - izgubićeš, kao i kad poznaješ njega a sebe ne. Ako si nepoznat sebi a protivnika nisi upoznao - gubitak je neizbežan.

126.

Sve što činiš, makar bilo i najbeznačajnije i najsporednije – čini posvećeno. To će reći sa ponosom, vredno, uporno, energijom i tome potpuno prepušteno do zaborava sebe. Čini tako ili ne čini uopšte jer samo gubiš vreme. Čineći bilo šta na taj način dohvatićeš beskraj.

Nije važno, naime, kojom se veštinom baviš već da pomoću nje zahvatiš ceo svet, zaploviš okeanom postojanja. To je moguće jer sve je deo celoga sveta i svaka stvar predstavlja samo jedna ulazna vrata u ogromnu kosmičku dvoranu čuda postojanja. Važno je, dakle, samo jedno – nemoj nikada želeti u onome što činiš da budeš AMATER.

127.

Učenik mora biti spreman da čini mnoge stvari koje njegovoj ličnosti ne gode. On ne može bez velike štete i neizbežna opadanjana sebi činiti samo ono što mu je na čast i lepotu. Mačevalac treba da je spreman činiti ne samo velika i herojska i svetla dela već da je spreman da čini i ono drugo, a što ga u životu sigurno čeka, a što je potrebno, neizbežno i po nuždi, a što ne bije naročito lep glas. Za njega je često činjenje ovakvih stvari najveći ispit njegove veličine, a ponajviše kušnja njegove sujete. Sujeta je prva prepreka sopstvenom usavršavanju pošto ona želi ja videti samo kao savršeno, dovršeno i na lepom zadatku. Naučiti se zdravom odnosu prema sopstvenoj poniznosti jedan je od stubova zdravog uzdizanja. Grci se nisu stideli da medju velike Heraklove poslove uvrste i čišćenje štale, i to najveće!, a Platon je rado svoje najponosnije i najvrsnije učenike pre prijema u Akademiju voleo da šalje preko atinskog trga da nose i donesu bez stida ribu i sir na otvorenom tanjiru.

128.

Mačevalac mora u sebi imati sklad telesnog, duševnog i duhovnog. Bude li vođen samo intelektom, mogu mu biti zauzdane smelost i preduzimljivost a prepusti li da ga vodi hrabrost, olako će zakoračiti dalje nego no što je nameravao, ne razmišljajući o posledicama koje ga neće mimoići. Ukoliko se prepusti telu delovaće nepromišljeno i bez osećaja – instinktvno, mehanički i automatički.

129.

Sportsko mačevanje se teško uči i savladava ali lako primenjuje, borbeno mačevanje se lako i jednostavno uči ali teško primenjuje.

130.

Pokreni ga pa ćeš doznati principe njegove aktivnosti. Primoraj ga da se sam otkrije, da bi pronašao koja su mu mesta osetljiva.

132.

Kada mačevaocu njegov protivnik postavi problem dobro je ponekad ne davati odgovore na njega već i sam postaviti problem a ne rešenje.

133.

Kako ćeš znati da li je jedna tvoja akcija tela i oružja vrsna, vešta, dobra, lepa - vredna? “Tako što je efikasna”. Glupost! Svašta može biti efikasno. Postoji samo jedan kriterijum: ako želiš da je ponoviš, i opet je ponoviš, i dok si sam sa sobom u svom duhu da je ponavljaš…, večno je ponavljaš a da ti ne dosadi. Tako je i u životu. Ono do čega su naše telo, duh ili duša dospeli kao vrednog i značajnog oni to žele stalno iznova i u beskraj opet činiti, večno činiti.

134.

Ako borba postane gruba treba znati da ima tri varjante: biti ili grublji ili biti apsolutno mek, ili ove krajnosti upotrebljavati naporedo. Držati se ovde sredine (ni mek ni grub) je najopasnija taktika.

136.

Svaki mačevalac je u borbi uvek tumač. U situaciji koju gleda i protivniku koga vidi, može uočiti samo ono što je u skladu sa time ko je, odakle je i kakav je, dakle u skladu sa svojim ograničenjima: duhovnim, duševnim i telesnim.

Mačevalac u borbi, zato, treba da je svestan da je njegov protivnik uvek i samo njegov doživljaj protivnika, ne stvarnost već jedan njegov doživljaj stvarnosti. On zato treba da je sumnjičav prema sebi jer uvek delom vidi ono čega nema i delom ne vidi ono čega ima.

Nekada su ove greške i razlike u viđenju odlučujuće, a nekada nisu od tolikog značaja. Što je mačevalac vrsniji on se sve više izveštava u tome da smanjuje ponor koji postoji između viđenja protivnika i onoga što protivnik jeste, između tumačenja sveta oko sebe i toga što svet stvarno i bez našeg tumačenja jeste - zablude i istine.

No, i kod najboljeg mačevaoca taj ponor će uvek postojati jer naša istina o svetu i svet po sebi uvek će biti u neskladu. Usled tog raskoraka i najbolji mačevalac je svakog trenutka pogrešiv i smrtan.

138.

Ako vidiš da protivnik hoće da se odmori - uznemiravaj ga , ako hoće da se razbudi - umiruj ga. Ali valja činiti i ponekad ono što protivnik hoće ako si mu na tom mestu postavio klopku.

139.

Pravi mačevalac pobeđuje tako što ne greši. Upravo ne grešenje osigurava pobedu jer ne grešiti znači pobediti nepijatelja koji je već sam od sebe pobeđen - pošto samo onaj ko je izgubio bitku protiv sebe može činiti sebi takvu štetu.

140.

Mačevalac koji ne zna šta hoće ne može ni naći pravi put do pogotka. No, ne treba klonuti duhom i predati se haosu i nasumičnosti. Sve ima najmanje dva kraja. Treba probati obrnuto: potražiti pravi put, a on će ubrzo pokazati i cilj. Ako se dobro ide, ma u kom pravcu se krenulo - nije ni važno gde se ide, stićiće se na pravo mesto. Za dobrog pešaka svi putevi vode u Rim. Ko greši u sredstvima uvek promašuje u ciljevima, ko greši u ciljevima vrsna će ga sredstva izvesti na pravi cilj. Naravno, najbolje je znati gde se ide i za to izabrati pravi put - ali to više nije majstorstvo već genijalnost.

141.

Tri najveća neprijatelja svakog mačevaoca su lenost, gordost i glupost. Lenost jer vodi nepokretnosti, gordost jer smiruje u samozadovoljnosti, glupost jer koči zbog kratkovidosti. Svaki od njih ponaosob čoveka drži u mestu i uzrok je ustaljenih navika, predrasuda, imitiranja i teško promenjljivih običaja koji oduzimaju snagu i sposobnost da se kreće, ide dalje i napreduje u svakoj borbi.

Mačevalac tada postaje predvidljiv i jednostavan, prosto rečeno – nepokretna meta. Čoveku vrsnijeg karaktera neprestano neki glas govori da treba stalno da je u pokretu, da se izvuče iz kolotečine, ostavi svoj prtljag za sobom, promeni kola i uzme novi smer. Uspeh u svemu pripada jedino onima koji umeju da uvek iznova budu novi.

142.

Mačevalac mora verovati u sebe i nikada ne misliti da je prava moć i umeće negde drugde. On treba da zna da je ona skrivena u njemu i samo je treba izneti napolje a to je, zapravo, jedino pravo i najveće umeće.

143.

Mačevaoci – treba biti i oprezan sa težnjom usavršavanju. Bolje je često najveći neprijatelj dobroga jer hoteći da postigneš više, razaraš i gubiš vrednost umeća koje si već postigao. Ono idealno i savršeno nas pokreću napred, ono bolje i usavršava ali je i izvor svekolikog nezadovoljstva postignutim jer razara ono već postojeće i dostignuto, a možda dobro, i navodi nas na pad u pokušaju za nedostižnim i nedohvatljivim.

144.

Dobar mačevalac se prvo obezbeđuje od poraza pa tek onda čeka priliku da pobedi protivnika. Obezbeđenje od poraza leži u našim rukama, ali prilika da pobedimo protivnika pruža nam on sam.

145.

Ovde raste, između kamena i mora, samonikla šuma čempresa;
Okupana sunčevom igrom blještave svetlosti i tamnih senki;
Uzdiže se visoko i dugovečno, duboko u otvoreno nebesko plavetnilo;
Iz opojnog brdskog vazduha punog mirisa bora, smokve, morskog bilja, i zvuka zrikavaca;
Šumi kupana životom ogromne morske pučine, koja je promatra tirkiznim okom beskraja;
Stabala tvrdih i pravih, što blago se njišu, roseći kapi čudotvornih ulja;
Duboko, među njenim drevnim, raznoputim korenjem, žubori nepresušni, bistri potok neodoljivog i neizrecivog;
Visoko, među vitkim krošnjama, što vrhovima se vešto pletu na toplom, podnevnom južnom vetru, kuckaju se šišarke lepote.

146.

Mnoge akcije u mačevanju se izvode odjednom u celini i to je najčešće kada je reč o direktnim akcijama sa kratke distance - tada prostor ne dozvoljava složene manipulacije oružjem. S druge strane, kada se izvode akcije sa srednje ili velike distance gotovo je pravilo da se akcija mora izvoditi kao složena tj. postepeno i kroz niz faza od kojih je samo ona poslednja ključna, ali i sa svešću da mi nikada pre kraja ne možemo saznati koja je to, pošto to zavisi i od samog protivnika.

147.

»Odavno mi je postalo jasno da ne bi imalo smisla, da ne bi bilo mogućno živeti kad bi život bio onakav kakav na mahove izgleda, kad bi sve stvari u životu bile samo ono što vidimo na njima, i ništa više. Ovako znam da koliko god je prostranstvo života na površini, u širini, toliko ga ima i u dubini, tako da su nevidljive i skrivene mogućnosti postojanja milion puta veće od onih koje vidimo na prvi pogled.«

Andrić

148.

Mačevalac treba da dela raznovrsno. Dospeti do istine o protivniku znači videti ga iz svih uglova. Mačevalac, zato, ne treba da bude dogmata koji stalno koristi isti šablon, isti napad i istu odbranu koje stalno do monotonije ponavlja u beskraj protiv svakog protivnika – pa kad uspe uspe, a kad ne uspe, ne uspe. Svaki mačevalac treba drugu stranu da kuša sa svih strana i na sve načine, strpljivo, sistematski i maštovito - poput naučnika. Tek onog trenutka kad to raznovrsno eksperimentisanje urodi plodom – pokaže istinu o protivniku, istinu korisnu napadaču on treba da postane dogmata i usmeri se samo u jedno i čini samo jedno - ono što protivniku dolazi sigurno glave.

149.

Kako budući mačevalac da prepozna dobru školu? Jednostavno. Ona je tako opojna i privlačna da bi se njeni učenici užasavali, kao najgore kazne, mogućnosti zabrane dolaska na časove.

150.

MUDAR MAČEVALAC ZNA DA NISU SVE POBEDE USPESI I SVI PORAZI NEUSPESI. ZATO TEŽI DA U NADMETANJU ZA PROTIVNIKA IMA NE SAMO ONOG KO JE VREDAN NJEGOVE POBEDE VEĆ I ONOG KOJI JE DOSTOJAN NJEGOVOG PORAZA. TAJNA STVARNO NEPOBEDIVOG MAČEVAOCA JE U TOME DA NEGUJUCU SVOG PROTIVNIKA I PONOSECI SE NJIME, KAO ALHEMICAR, PORAZE PRETVARA U POBEDE, A POBEDE U TRIJMFE. SAMO MAČEVALAC ZA KOGA JE PROTIVNIK SVETINJA NERANJIV JE, SAMO ORUŽJE VODJENO DUHOM DOSTOJNOG GOSPODARA NEPOGREŠIVO JE.

151.

Ne zanovetaj i ne jadaj se. Kao i u svemu, tako i u mačevanju – najgori uslovi su najbolji!

151a.

Nije dovoljno samo hteti, treba i znati. Nije dovoljno samo znati, treba i umeti upotrebiti svoje znanje. Nije dovoljno samo umeti upotrebiti svoje znanje, treba i delovati.

152.

Napokon, ne može se uvek pobedjivati! Vrsni mačevalac treba da nauči i uživati ne samo u pobedi već i porazu. I poraz ima svoje čari! Samo tako veliki borac preboleva svoj poraz, prihvata ga i zaboravlja na osvetu. Biti u onom u čemu si imao potpunu moć i napetost odjednom bez moći, to je lepota opuštene tetive odapete strele, to je osećaj prepuštenosti struji bujice. Biti bez moći i u rukama premoći, oslobodjen pritiska sopstvene moći, lepota slobodnog pada, lepota dečje nemoći i prvobitne nevinosti. Samo tako opuštena tetiva se jednom opet može napeti i u sebi nagomilati snagu za pobedu.

153.

Mačevalac treba često puta namerno da igra igru slabosti i ne pokazivati svoju moć. Ova taktika je vrlo efikasna ali zahteva i izuzetan karakter koji će uspeti da se suzdržava od želje da tu svoju moć iskaže. Ovo je posebno bitno u duelima koji nisu odlučujući ali vode odlučujućim i finalnim borbama.

154.

Pobeda i poraz imaju istu cenu

155.

Neki mačevaoci svoje snage i moći žele da drže centralizovano a neki raspoređeno po izvesnoj šemi (difuzno) tj. oni grade jednu osnovnu akciju kojoj su sve ostale podređene i u koju sve kad tad na kraju vode. Ali i suprotni koji svoju moć zasnivaju na više ravnopravnih tipova akcija bez centralizacije.

155a.

Nevolju nikako ne treba gledati plačljivo i mekušno a svaku priliku koristiti za njeno izbegavanje. To kvari karakter, a čovek propušta zgodne ponude za usavršavanje. Život ne treba da postane neprestano bežanje, sklanjanje i strah, jer nevolja je svuda, pošto čovek tada živi kao progonjena i izgubljena životinja. Nevolje se treba mudro kloniti samo kad je neminovno smrtonosna. No, ako te i takva nevolja zadesi, poigraj se s njom, daj neizbežnom svoj pečat večnost. Smrt uzima plesače samo kao kiselo grožđe a to uvek izaziva dobri, olimpijski smeh kod umirućeg.

U teškoćama i nevoljama ne treba biti kao pomorac koji kad se pojavi bura brzo skuplja jedra i počinje sa molitvom već kao onaj ko upravo tada širi jedra i koristi hrabro i vešto orkanski vetar da bi išao što dalje.

Nevolja zahteva da se čovek nosi sa njom. Ona aktivira njegovo telo, duh i dušu. Čovek u nevolji nema drugi izbor no da daje od sebe sve, čak i da daje preko sebe i svojih granica – pomera ih. Nevolja tako izgrađuje karakter, jača ličnost, donosi čvrstinu, ona je žarko sunce koje potpomaže da čovek sazri.

Ukoliko mačevalac sebe štedi i sklanja od napora i nevolja, gleda samo da mu je ugodno i izbegava ono što zahteva bol i muku, bira jedino prijatno, mirno i lepo, izbegava borbu, plaši se povreda, kloni ružnoće i žrtve..., on je izgubljen i za veštinu i za život.

Uvek kada je trebalo bespovratno upropastiti čoveka, njegovo telo, duh i dušu, jedan narod ili jednu civilizaciju oni se nisu bacali u vatre pakla već su uvođeni u hedonove vrtove zadovoljstva i mekoputnosti, uživanja i opuštanja - vrtove rajskog pada . Blagougodni i lagani život bez nevolja čiji je jedini cilj uživanje - san svakog lenjivca i razmaženog gotovana nije ništa drugo do lepa, debela glista na udici postojanja.

156.

»Najpoželjnija je stvar, u svakom slučaju, stroga disciplina u pravi čas, to će reći u doba kad smo ponosni što se od nas zahteva mnogo. To razlikuje strogu školu, kao dobru školu, od svake druge: što se u njoj mnogo zahteva, što se strogo zahteva, što se ono što je dobro, pa čak i izvrsno, zahteva kao nešto normalno;što je pohvala retka, što je popustljivost nepoznata; što je prekor oštar i stvaran bez obzira na dar i poreklo.

Takva škola je potrebna u svakom pogledu: to važi i za telesnu i za duhovnu oblast: bilo bi kobno ako bi se to razdvajalo! Ista disciplina čini dobrog naučnika i dobrog vojnika; i kad se izbliza pogleda, vidi se da nema valjanog naučnika koji u sebi ne nosi instinkte i valjanog vojnika.

Nikako ne vidim kako je moguće nadoknaditi nedostatak takve škole. Čovek bez nje ne poznaje sebe i ide kroz život nenaučen kako da ide. Mlitavost njegovih mišića i duha pokazuje se na svakom koraku.« (Niče)

Mačevalac koji mačevanje ne vidi kao školu strogosti, discipline i slušanja, i to još iz ljubavi prema njima, na pogrešnom je putu. Škola mačevanja koja nije i škola strogosti, discipline i slušanja – pogrešna je škola!

157.

Više snage stoji, više hrabrosti i napora, izdržati poraz, priznati ga, preboleti - narugati se svojoj sujeti, podneti ovu igru sa sobom i okrenuti je u nešto afirmativno. Onu obuzetost sa juče pretvoriti u obuzetost sa sada. Ko to ne učini, već se u porazu vraća prošlosti, sveti – ponovo gubi, dvostruko gubi.

158.

Nikada u gonjenju protivnika ne smemo sebi dopustiti da nas uspeh opije toliko da postanemo nesmotreni. Osećaji su varljivi pa tako i osećaj nadmoći može biti neosnovan.

159.

Ne uzvisuj se oholo ako si IMAO SREĆE DA savladaš boljeg protivnika. Gorostas je i u jami veći!

160.

Svaki mačevalac treba da bude na kratko učitelj. To znači puno za usavršavanje veštine. Tek kad se pokuša preneti znanje početniku počinju se prepoznavati i videti praznine u sopstvenom znanju. Tako se počinje misliti o vlastitom ne znanju...

161.

Svaka situacija samo naizgled ima jednu opciju. Ona zapravo ima onoliko opcija sa koliko je očiju uspevamo videti. Glavno je umeće mačevaoca, dakle, pa i svakog drugog čoveka, znati iskoristiti sve mogućnosti jedne situacije, pronaći ono skriveno, drugo, treće…Čak i kad ti glava pada sa ramena budi dovoljno vešt i maštovit – nastoj u tome da nađeš svoju poslednju prednost.

162.

Navodi protivnika da srlja tamo gde ti odgovara.

163.

Podmećući protivniku neprestano mamce navodićemo ga na stalne napade ili odbrane dok se ne iscrpi ili iznervira - a tada ga sačekati u zasedi.

164.

Defanziva ne mora uvek da ukazuje na nedovoljnu snagu kao ni ofanziva na preobilje snage. Napad može biti izraz straha i slabosti a povlačenje izraz popuštanja usled nezainteresovanog preobilja moći.

165.

Postaviti pred sebe cilj i držati ga se postojano i uporno da bi se stiglo stvarno i potpuno do kraja znači proći sve.

Nužno sledi ne samo zadovoljstvo i radost već i patnja, bol, napuštenost, bolest, zlostavljanje, sumnje, nerazumevanje, samopreziranje, nepoverenje, jad pobedjenog...

Samo ako je čovek dovoljno postojan i uporan, ako se drži svoje volje njegovo jedno će mu otvoriti vrata potpunog života.

No, bez ove volje, bez ove postojanosti čovek je kao brod bez kormilara, kao mač bez čvrste oštrice. On se povija, bacaka i ne stiže nikud.

166.

Kada jedan mačevalac počne da kalkuliše sa rezultatima i bodovima to je gotovo siguran znak da je izgubio (makar bio na kraju i pobednik). Njega interesuje matematika mačevanja što znači da je on promašio suštinu borbe.

Takvi mačevaoci misle da je najvažnije izdejstvovati broj bodova. Oni i ne haju za mačevanje već za bodovanje. Mačevanje za njih nije cilj već puko sredstvo za sticanje poena i bodova - samoisticanje. Usled okupiranosti ovom mišlju slepi su i ne primećuju kako pored njih prolazi gotovo cela umetnost sa njenim najvećim bogatstvima.

167.

Skraćenje distance: to je važna taktika. koristi se kad je protivnik u snažnoj navali, pa mi, kad ocenimo da je pogodan trenutak i drugačije ne možemo parirati, priletimo i pribijemo se tako da njegovo oružje za trenutak postane beskorisno. Tada se, u zavisnosti od okolnosti, nanosi pogodak uz povlačenje ruke unazad i gore.

168.

Kad hoćeš da si najbrži čini najsporije, najlaganije i najsmirenije. Kad te obuzme želja da budeš nepokretan i spor delaj brzo, najbrže što možeš!

169.

Zašto su mačevaoci oduvek imali samo ŠKOLE mačevanja? Razlog je jednostavan: čim jednom kažeš da si naučio veštinu i da više nisi učenik – sebe si ograničio i zatvorio za svako dalje napredovanje.

Pravi majstor, naprotiv, ne postupa kao nadmeni glupan - on napredujući prema savršenstvu veštine, stalno uči i zato želi biti večiti učenik. Takav duh pripada jedino školi. Ko nema takvog duha – nema duha uopšte!

170.

Mačevalac u raznim fazama treba da se odgaja u različitim vrlinama. Često ono što je vrlina u jednom periodu šteta mu je najveća u drugom. Dok je npr. tvrdoća i otpornost bila na početku najvažnija, mekoća karaktera kada, se veština jednom dostigla, postala je značajnija....

171.

Pri jurenju protivnika, obično se postavlja sledeća zamka: kad se sustigne, izvede se nekolicina lažnih napadačkih akcija i povuče se. Verujući da je opasnost prošla protivnik zanemari svoju situaciju. Tada se koristi prilika i izvodi završna pir.

172.

Mačevalac će prolaziti sigurno i kroz stanje monotonije. Sve postaje jednom dosadno, čak i najuzvišenije stvari ako se stalno čine i iznova opet čine, i čine... postaju dosadne.

Ne treba zbog toga očajavati ili još gore kriviti svet oko sebe. Stanje dosade je unutrašnje stanje čoveka a ne stanje sveta oko njega ili onog čime se on bavi. Dva su rešenja. Pošto sve ima beskraj u sebi treba zaroniti u njegov unutrašnji beskraj – beskraj jednoga i u njemu pronaći zanimljivost. Drugi put je da to jedno napustimo i zamenimo drugim, trećim i uronimo u beskraj mnoštva, njegov spoljašnji beskraj.

Jedno je put dubine, drugo je put površine. Oba puta su podjednako legitimna i samo je stvar ukusa, karaktera i slobode izbora kojim će se putem krenuti.

Ako si se spustio dovoljno duboko u jednu veštinu otkrićeš i njenu površinu, ako si se majstorski prihvatio raznolikih veština – površine, otkrićeš i dubinu.

Monotonija nas samo podseća da naš duh i duša miruju, da su se od reke pretvorili u baru i da valja načiniti – pokret. Monotonija nam govori da postoji samo jedan put u dva pravca: rasti, kretati se i prekoračivati granice ili ne rasti, ne kretati se, biti isti i - nestati. »Čovek treba samog sebe uvek iznova da iznenađuje. To je odličan razlog da se nastavi živeti, i raditi«.

173.

Koristi protivnikovu snagu u sopstvenu korist, okreći njegove akcije protiv njega samog, tako se snabdevaš snagom na račun neprijatelja.

174.

Svaki mačevalac treba, pre nego što krene u izvođenje svoje planirane akcije, da postavi sebi jedno veoma važno pitanje: šta će biti ako se plan ne ostvari? Dakle, prava taktika, pre svakog napada ili odbrane, zahteva da mačevalac ima u vidu razrađenu bar još jednu rezervnu varijantu.

175.

Mačevalac treba da kombinuje male i velike akcije, lažne i prave... Protivnik tada dolazi u zabunu pa propušta i jedne i druge, ili se zamajava nebitnim, ili počinje da se kocka. Iza gomile lažnih akcija treba sakriti poneku pravu i onda delovati. Protivnik koji mora na svaku akciju da reaguje biće doveden u loše stanje.

176.

Ima pobeda koje su sramote.

177.

U svakoj borbi nije toliko velik problem savladati protivnika – to može biti i stvar slučaja, već ovladati protivnikom - moć nad njim stalno održavati. To je zapravo, u svakoj borbi, najveći problem. On iziskuje više snaga i ulaganja, hrabrosti i izdržljivosti, lukavstva i mudrosti od svake početne pobede. Tu je najčešće uzrok poraza.

178.

Ukoliko naiđete na protivnika koji očito želi umrtviti borbu kako bi počeo da taktizira (možda je umoran) potrebno je svaku akciju dramatizovati tako da svaka akcija postaje mala kriza i hazard.

Ovo će protivnika dovesti u očajanje. Ali i obratno, kada primetite da vaš protivnik želi da dramatizuje, da neprestano postavlja problematične akcije kako bi ih mogao na našu štetu rešavati, treba se truditi da reagujemo što usporenije i mirnije, da naše reakcije i akcije izvodimo nedovršeno i nedorečeno.

179.

Težnja perfekciji i savršenstvu u svakom pokretu koga čini jedan mačevalac je izraz božanskog u njegovom karakteru. Samo tamo gde su telo i duh vođeni vizijom idealnog čovek je na putu uzvišenosti.

Ali, ne treba zaboraviti: kao sve, tako i težnja savršenstvu, ima naličje, i to dijabolično! Stari zavet nas podseća na završetak vavilonskih stremljenja ka božanskim savršenstvima, Grci su nas podsetili na strahote Ikarovog pada sa puta ka sunčevoj čistoti i visini, Latini su govorili »bolje je često neprijatelj dobroga«.

Svako stremljenje savršenstvu, ako ne zna za granicu, ako nema meru i ne nalazi da je deo svakog savršenstva (kao nečeg potpunog i celovitog), je i ono nesavršeno. Ako, dakle, jedno delovanje teži savršenstvu a nije vođeno i osećajem za toleranciju i ono drugo, različito i ograničeno pretvara se u svoju čistu suprotnost – nesavršenstvo.

Leonardo o tome, uz crtež leptira, u letu oko plamena sveće, piše:

Gle, zbog sjaja u oganj hitamo.
Neznanje nas slepo vodi.
I kako nas neznanje slepo vodi,
O, bedni smrtnici, otvorite oči.

180.

Potrebno je ne samo skrivati svoje burne reakcije već i burne reakcije namerno glumiti.

181.

Ako naiđeš na tvrdog protivnika koji se nikako ne može savladati direktnim napadom i koji neprestano pruža čvrst, uporan i neprobojan otpor ne treba olako odustati ili pak tvrdoglavo nastaviti u propast. Treba dati sve od sebe i pokušati ga obići, kao što voda obilazi tvrdu stenu da bi išla dalje, obići i napasti ga s boka ili mu zaći iza leđa. Možda će mu tu biti lakše potkopati odbranu jer niko nije podjednako dobar sa svih strana.

182.

Mačevalac treba da je svestan da će se uvek delom nekad i negde njegove najveće mane pokazati i kao vrline, a da će se njegove najveće vrline pokazati kao glavne i najveće mane.

183.

Svaki mačevalac koji počne da pobeđuje - a to želi i to mu je osnovni cilj pada sigurno u osećaj samozadovoljstva, sa jedne strane, a uživanja u ponižavanju protivnika sa druge strane. Ovo je obostrano kobno u svakom smislu.

184.

Mačevalac koji teži slavi treba da zna da sreća čoveka mnogo više zavisi od njegovih svojstava nego od onog što on ima ili predstavlja za druge. Da on, stoga treba da teži ne da se prikaže i prikazuje kao zanosan posmatračima već kakav je stvarno po sebi.

Zato je zavist na lične prednosti najnepomirljivija ma kako da je brižljivo skrivana, dok izgled i ugled uvek su prolazni. Zato mačevalac treba da se prvenstveno i više bori za razvoj i održavanje unutrašnjih svojstava nego za sticanje spoljašnjih počasti. Ove treba da budu rezultat onog prvog. S druge strane mačevalac treba vrsno da se mačuje i da teži vrsnosti zbog veštine same a ne publike koja ga gleda. Ako to čini zbog publike on je samo glumac koji glumi mačevanje a ne mačevalac.

185.

Prava moć leži u načinu na koji je koristiš a ne u tome šta se sa njom dostiže. Nije toliko bitno dati protivniku tuš koliko je bitan način na koji to postižeš.

188.

Mnogi mačevaoci misle da je moguće naći i pročitati Knjigu uspeha. Neki su čak ubeđeni da ona postoji kao priručnik - zbirka uputstava i gotovih savetodavnih recepata. Neki su čak mislili da je moguće njena znanja ukrasti ili krišom prepisati čudotvornu formulu i iskoristiti je za vlastitu sreću.

Ta knjiga uistinu postoji, i mnogi su već naišli na nju. No, ko je god počeo da je čita bio je iznenađen jer bila je praznih strana. To je sav tekst koji ona izriče. Knjigu uspeha treba svako da ispiše sopstvenom rukom i sopstvenim mastilom.

189.

U mačevanju od protivnika moraš očekivati ili sve ili ništa. Obzirom da je vrlo teško očekivati sve, a još teže – nemoguće, biti spreman na to sve, bolje je ne očekivati ništa. No, ne očekivati ništa ne znači biti nespreman. To znači protivniku prilaziti NEVINO, činiti kao naučnik. On prilazeći nepoznatom prvo ne očekuje ništa, a zatim provocira prirodu kroz eksperiment, svoju spremnost usmerava u određenom pravcu i tu čeka nešto. Ali naučnik to što mu dolazi prvo primećuje, meri, ispituje, zapaža, pa tek onda izvodi zaključak i deluje.

Većina savremenih mačevalaca, međutim, čini suprotno od onoga što radi dobar naučnik - ispitivač. Oni provociraju tačku A kako bi protivnika naveli da ruku postavi tamo, a zatim odmah, automatski napadaju tačku B zato što OČEKUJU, poput proroka, da će on staviti ruku u tačku A, gde su to želeli sa svojom provokacijom. Uz nešto kockarske sreće i slučaja tako se protivnik može ponekad brzopleto i pogoditi. Dakle, ceo drugi deo naučnog postupka vezan za analizu provokacije i eksperimenta brzopletim mačevaocima je najčešće nepoznat i stran. Oni posle prve zamisli, ako je uopšte i imaju, deluju na slepo i u magnovenju brzine.

Svaki projekat napada je uvek i prvo EKSPERIMENT, ispitivanje koje jedino ako strpljivim, opreznim i oštrim GLEDANJEM ustanovi da je rezultat uspešan može biti i sproveden do kraja u akciju. Samo u takvom mačevanju jedna zamisao može biti logično realizovana, jedino takvo mačevanje, koje u sebi ima plan, se može nazvati promišljenim i racionalnim. Samo takva veština je dostojna čoveka koji MISLI.

191.

Što je mačevalac bolji i superiorniji to je on prema svojim protivnicima mekši, opušteniji i popustljiviji pošto mu je lakše da svoje nadmetanje vidi i razume kao igru bez treme i straa koji ga navode na grčevitost. On sa sve više razumevanja prilazi ne samo borbi već i svojim protivnicima i vidi i doživljava sebe ne kao glavnog igrača nego kao deo igre.

194.

Svaki mačevalac u borbi treba da ima osećaj kada se njegova moć pretvara u slabost i slabost u moć. Ko ne ume da oseti te trenutke nije spoznao sebe a u borbi ne zna kada treba iz ofanzive preći u defanzivu i obratno. On se bori – neprilagođeno!

195.

Strah je najveći neprijatelj mačevaoca - on zbog njega gubi glavu i često puta - čast. Mačevalac uvek treba da zna da nema šta izgubiti. U najgorem slučaju on nije uspeo da izvede jedno lepo umetničko delo.

196.

»Postoje gubici što duši donose uzvišenost u kojoj se ona uzdržava od svakog jadanja, i ćuteći se šeta kao pod visoki, crnim čempresima.«

Niče

197.

O slušanju saveta: onaj ko je povodljiv mačevalac, koji sam po sebi nije mudar, ne može biti ni mudro savetovan, čak i ako se pukim slučajem prepusti jednom jedinom čoveku da ga u svemu vodi a taj je neobično darovit i razborit.

A ako je mačevalac slabe pameti, a savetuje se sa više ljudi, može postati zbunjem i prevrtljiv zbog mnoštva raznovrsnih saveta. On niti će dobiti jedinstvena saveta niti će ih umeti sam ceniti i slediti. Stoga zaključujem da dobri saveti, od koga god potekli, moraju biti posledica mačevaočeve razboritosti a ne da razboritost mačevaoca bude posledica dibrih saveta.

198.

Ako si saterao protivnika ostavi mu neki lažni izlaz i tu ga sačekaj. Nikad ga ne dovodi u situaciju da nema šta da izgubi.

199.

Mačevalac postavljen pred svoj put i zakoračivši prvi korak na njega biva postavljen pred enigmu tri vremena.

Neki su nestrpljivi i žive samo u nadi i budućnosti. Oni gledaju samo napred i s nestrpljenjem žure u susret budućim danima kao da je u njima sadržano svo zlato veštine. Takvi propuštajući sadašnjost da prolazi ovu i ne primećuju, ne uspevaju da je dovoljno upoznaju niti da uživaju u onome što se uči sada. Oni kao da žive samo za sutra. To sutra, kad jednom napokon dodje, sadašnjosti kao da nikada nije ni bilo. Oni si stalno zabavljeni planovima i brigama za budućnost. Takvi su najmnoštveniji. Preduhitruju budućnost kao suviše sporu kako bi se sadašnjosti ubrzao hod. Žive u vremenu koje ne postoji. Oni su osudjeni na propast od nestrpljivosti.

Drugi, pak, u učenju stalno vide sadašnjost, strpljivo rade na njoj i uživljavaju se toliko da ne vide svrhu i ciljeve napora. Oni su osudjeni na propast od dosade i besmisla. Ovih lakomislenih ima manje.

Treći, pak, u učenju samo su okrenuti onom prošlom i savladanom, ne zanima ih ni sadašnjost ni budućnost veštine. Oni kao da su uhvatili jednom i negde jedno zlato, dostigli ono što su hteli i o drugom i ne misle i stalno prizivaju prošlost da bi je zadržali. Oni su osudjeni na zaostajanje.

Mačevalac tako treba da nauči da živi jedino sada pokušavajući da stopi prošlo sa budućim. To je jedina njegova današnja obaveza. To je jedina suština učenja: ono što znaš i što si naučio da spojiš sa onim novim i još ne naučenim.

200.

Svaki mačevalac treba da zna da suviše moći nad svojim protivnikom je podjednako opasno kao i premalo moći, a često još i opasnije. Biraj ravnopravne protivnike a sa mnogo slabijim ili mnogo jačim imaj duplu opreznost.

202.

Ma kakve vrline imao jedan mačevalac on treba da zna da sve ima i svoju senku. Ne očekuj, zato, da tvoje najbolje uvek traje, i najbolje bude. Ne može se stalno biti u vrlini. Čovek sa vrlinom je kao postojanje na podnevnom suncu – bez senke, koje traje kratko, između dva doba: senke koja se smanjuje i senke koja se povećava.

203.

Kad vidiš da je tvoj protivnik žustar ili nestrpljiv odugovlači svoje akcije. To ga sa jedne strane jako nervira, pa i živčano slabi, a sa druge strane dovodi ga u nestrpljenje koje je najveći protivnik promišljenom delovanju.

204.

Kad se protivnik drži podalje, a nastoji da izazove borbu, to znači da jedva čeka da kreneš na njega.

205.

U napadu postoji fizička priliku za napad, duhovna i duševna. Fizička prilika se javlja kad protivnik greši u pokretima svog tela, ili telom čini ono što je pogodno za napad (hvatanje u raskoraku, loš položaj šake, vrh koji luta…).

Duhovna prilika nastaje kada si uspeo misaono zbuniti protivnika – njegove naume stalno prozirati, njegove ideje pokazati glupima, njegovu pamet nedovoljnom…

Duševna prilika se javlja kada si u protivniku razvio strah, sumnju ili uzbuđenje, kada mu se u osećaje uneo nemir i nespokojstvo koji još pomućuju sposobnost razmišljanja.

Fizički napad treba toliko dugo odlagati dok se u protivniku ne počnu razvijati i kulminirati momenti psihičke klonulosti. Tada će biti značajno olakšan poslednji, odlučni telesni udarac.

206.

Mačevalac treba da je neprestano na oprezu kad je u pitanju ono najbolje u njemu. Tvoja najjača karika je ujedno i tvoja najslabija karika ukoliko je pažljivo ne koristiš. Neiskusni mačevaoci ono najbolje u sebi, zato što je najjače, preopterete, i tada puca tamo gde je najjače. Tako ono sa čime se pobeđuje postaje uzrok poraza.

No, čak i kada se čini oprezno, i kada se ono najbolje koristi samo kao lek, po zakonima promene, ono će jednom postati otrov ako ga predugo koristiš.

Bez obzira koliko visoko bila stepenica na koju si se popeo, ako stojiš na njoj i ne stupaš dalje na sledeći, drugačiji stepenik, osuđen si na propast. Nikad predugo na jednom mestu, ma kakvo ono bilo – to znači i paradoksalno: nikad predugo u pokretu i promeni mesta, ma kakva ona bila!

Majstorstvo: koristi pokret i mirovanje, u svemu što činiš, na toliko načina da ono najbolje, pa i najgore u tebi u svakom trenutku bude tu ali ipak neuhvatljivo.

207.

Osnovna taktička napomena - uvek se pokaži drugačijim nego što jesi. Ali, ako će i to dovesti protivnika u zabunu povremeno se pokaži i u pravom licu. Ukoliko samo i neprestano glumiš ta gluma će postati prepoznatljiva i neće više biti zavodljiva.

209.

Svaki mačevalac treba da zna da sudbina i slučaj upravlja jednom polovinom njegovih akcija a da druga polovina je on sam. Sudbina i slučaj pokazuju svu svoju snagu samo na onome ko se ne odupire i ne pokušava da ih predusreti. Takođe. Ista je greška previše se osloniti na sebe i zaboraviti na moć slučaja i sudbine. Mačevalac koji se oslanja na sreću propada čim se sreća okrene. Mislim da on treba da postupa onako kako nalaže duh okolnosti, i da greši onaj ko ne postupa u duhu okolnosti. Ako imaš ispravnu narav čak i sreća ako se menja ništa se ne menja. Mačevalac zato treba da se nada sreći, ali i stoji na sopstvenim nogama. Pa ako jedno izgubi drugo mu ostaje.

210.

Ako ti je protivnik žučan - nastoj da ga razdražiš. Pretvaraj se da si slab da bi on postao osion.

211.

Mačevalac koji je dostigao vrlinu treba da zna da je svaka vrlina opasna kao i porok i da se začas u porok pretvara ukoliko se pusti da nad nama gospodari kao autoritet i zakon, a ne izbor i volja i kao jedan od uslova našeg napredovanja i razvoja.

Pređa našeg života je sačinjena od mešanih žica, naše vrline bi digle nos kada ih ne bi šibale naše mane, a naši gresi bi nas potopili kada nas naše vrline ne bi uzdizale. Sa našiom vrlinama gajimo ujedno i naše poroke.

212.

Neka nijedan mačevalac ne misli da može na nešto zasigurno računati, nego neka drži na umu da će uvek biti prisiljen stvarati nesigurne odluke u kojima uvek postoji rizik. Tako je i u celom životu, sa svime.

215.

Mnogi mačevaoci smatraju da treba goniti protivnika koji je počeo da odstupa i zadati mu pogodak i pre nego što izađe napolje iako će očito napolje izaći. Ali u takvoj situaciji, kad ovom ne preostaje ni malo nade i mora ići na sve ili ništa, sam strah ga naoružava i daje mu novu odlučnost.

“Protivniku koji beži treba podići zlani most”, jer ovaj kada ima negde pobeći samo o tom spasu i misli. Opet, mačevalac sateran na zadnji metar zna da sigurnost njegova jedina je u tome da se nikakvoj sigurnosti ne nada. Tada on ide na sve ili ništa i beskrajno je opasan!

216.

Ne goni protivnika koji glumi bekstvo.

217.

Vrlo je važno u borbi ne zadržavati se na jednom mestu u jednom stanju ili poziciji dugo vremena.To protivniku daje šansu da organizuje temeljno napad. Ukoliko pak unosimo neprestane promene to mu narušava koncepciju i dovodi ga u stanje nervoze pa i nasumičnog mačevanja.

Promene koje se izvode, ipak nikako ne treba izvoditi po redosledu nekih pravilnosti. Ukoliko se one ovako izvode protivnik će uočiti pravac naših budućih kretnji pa ih iskoristiti upravo za našu propast.

No, s druge strane naše sopstveno, neprestano kretanje i nama otežava da organizujemo mirno napad pošto se neprestano menja temelj na kome treba da izgradimo koncepciju ofanzive.

Taktika koju treba iz ovog razloga primeniti je sledeća: odmah načiniti dva plana napada koji podrazumevaju dve vrste neprestanih kretanja koja će se smenjivati od trenutka do trenutka i čekati povoljnu priliku za realizovanje u zavisnosti od toga kako se protivnik ponaša.

Naravno, što je mačevalac veštiji on će moći načiniti više ovakvih planova i pokušavati ih izvoditi sukscesivno uz neprestano smenjivanje. Tako naše konstantno kretanje, koje zbunjuje protivnika, neće biti nasumično i haotično već deo različitih projekata napada koji se smenjuju od trenutka do trenutka.

218.

Mačevalac ne treba da se oslanja i trči za srećnim slučajem ali treba da zna da ga, kada se on pojavi, iskoristi i njime posluži kad se on već jednom nenadano pojavi. Ako tako bude, on dobija, ako tako ne bude, on opet dobija. Takve mačevaoce treba hvaliti zbog njihove sreće kao i zbog njihovog mudrog postupanja. I srećan slučaj treba kod njih nagraditi kao vrlinu.

219.

Veliko komešanje u protivnikovim akcijama znači da je došao pravi trenutak.

220.

Svaki mačevalac dok mačuje je i žrtva dve protivrečne sile koje se u njemu bore i u svakodnevnom životu za svoju dominaciju i primat. Zapravo svaki mačevalac treba da svesno promišlja taktiku ali i da koristi sve svoje nesvesne - intuitivne, instinktivne i stečene sile.

Ima okolnosti i trenutaka u kojima je svaka od njih pojedinačno ona prava i najvažnija, od većeg značaja no ostale, ali zapravo sve one zajedno, bez obzira na trenutni akcenat vode pobedi.

Svaki mačevalac treba sve svoje snage i mogućosti da koristi kako bi postigao pogodak bez obzira što svaka snaga od njih pojedinačno mu dobacuje da je ona jedina prava i najviše pozvana.

221.

Osnovni princip u razumevanju upotrebe tela jeste ideja o centru težišta. Pošto je centar gravitacije u donjem delu tela, tu se nalazi i najveća stabilnost i sklad. Akcija kreće iz ovog centra i zrači uznutra prema spolja, levo i desno, gore i dole. I obratno svako delovanje spolja prvo treba da se reflektuje na ovaj centar. Drugim rečima noge su u mačevanju nešto najvažnije.

222.

Vrlo važno u mačevanju je da mačevalac treba da napusti nadmetanja kad je na vrhuncu svoje moći. Ljudi koji su karakteri znaju da podnesu svoj odlazak. Ako to ne mogu znači da su kao mačevaoci sazrevali sporije nego kao ljudi ili da veština u njima nije uspela da se dorekne.

Težiti da se nadmećeš sa mlađim, izazivati ambicioznije da te obore znak je neprilagođenosti karaktera koji nije uspeo da sazri uz zrelost tela. No, i mlađi koji prihvataju ovakvu borbu su na pogrešnom putu jer znati izabrati pravog protivnika nije toliko lekcija u veštini koliko lekcija u dobrom UKUSU.

223.

Dobar osećaj ravnoteže se oseća kada ne osećamo mišiće pojedinačno već se stabilnost oseća kao stanje minimalnog napona u telu. Da bi se stekao pravilan osećaj ravnoteže, poželjno je tehnike izvoditi zatvorenih očiju. Pri gledanju se odvija proces neprestanog automatskog procenjivanja i određivanja udaljenosti od okolnih tačaka do našeg tela, pa nam se čini da smo nekim nevidljivim nitima povezani za našu okolinu. Zatvaranjem očiju prekidaju se ti oslonci što se odmah očituje gubljenjem ravnoteže. Bez vizuelnih oslonaca telo je primorano da drži balanse i upotrebui uspavane osećaje orijentacije u prostoru bez upotrebe vida te na taj način obogati vlastiti senzorni arsenal tj, da se mačevalac ne orijentiše više samo vizuelno.

224.

Da bi ste stvarno brzo radili moraćete dugo vremena vežbati sporo izvođenje tehnike. Mnogi se toga boje jer misle da vreme protiče uzalud. Spori nas pokreti uče strpljivosti, smiruju nas, usporavaju brzoplete, utiru puteve tehnički pravilnom izvođenju tehnika itd. Čovek izvežban u namernoj sporosti upravlja brzinom i voljom.

225.

Mačevalac treba da se trudi da njegova umerenost ne bude posledica nemoći da se dotera do kraja pa se ostaje na sredini već da je posledica premoći snage koja krajnosti drži na okupu, odmerava i kontroliše.

227.

Kada jednom shvatite slabosti protivnika, tj. svoju moć i njegovu nemoć i moć, potrebno je pronaći prave korake koji vode tome da se ova znanja pravilno iskoriste. Ako to ne učinite nećete biti u mogućnosti da realizujete svoje prednosti.

229.

Postoje dve vrste ljudi u svakoj struci: pioniri - oni koji otkrivaju, stvaraju traže i krče nove puteve, i oni drugi, nastavljači ili preuzimači koji kopiraju i koriste ono što je već stvoreno.

Prvi teško razumeju šta ima vredno u tome da se ide putevima koji su već stvoreni i utabani – suštinu upotrebnog, oni drugi, ograničeni za sve kreativno, nasuprot tome, nikako ne mogu razumeti i dospeti do suštine stvaralačkog.

Retki su prvi koji, na svu čast, imaju i sposobnosti onih drugih, ali drugi, koji imaju sposobnosti prvih, – ne postoje!

230.

Noge su izvor snage: pokret se začinje u nogama, prenosti kroz struk i završava u rukama. Pravilno mačevanje se temelji na stopalima, razvija u nogama, upravljano je strukom, a deluje kroz šaku. Ako se ovo ne postigne, telo će ostati nepovezano i u neredu.

231.

Neovarvarizam: 1. prevaga slike nad pojmom – gledanja nad mišljenjem. 2. Idol predmetnosti – potrošački hedonistički konzumenizam. 3. Hiperprodukcija svega - čovek se toliko zatrpava svime da više ne stiže i ne može da se postavi kritički i razdvoji vredno od bezvrednog, dobro od lošeg i biva izložen u najvećoj meri najgorem jer izuzetno je retko. Duh, duša i telo tako trunu kao biljka koja se previše zaliva.

232.

Mačevalac treba da u sebi slomi sujetu jer ko ne može da vidi sebe u lošem svetlu ne može se videti uopšte. Ko se ne vidi ne vidi ni svoja ograničenja pa ni ono što treba prevladati i pobediti.

235.

Svetski modni proces ubrzavanja svega u svim oblastima sa jedinim ciljem nadmetanja u brzini i beskrajnog povećavanja dinamizma imamo i u savremenoj kinematografiji gde se ceo film i »život« u njemu svodi i redukuje na čistu praznu akciju i besmislene efekte brzine i jurnjave od kojih se posmatraču počinje mutiti u glavi i želucu. Ta prazna brzina, kao okrepljujući opijat, treba da jedno kratko vreme fiktivno kompenzuje i zadovolji potrebe svih onih čiji životi protiču u beskrajnoj unutrašnjoj unutrašnjoj nepokretnosti, pasivnosti, praznini i monotoniji.

236.

Neki mačevaoci imaju mišljenje da sudbina upravlja svetom i da oni svojom razboritošću i veštinom ne mogu na ishod borbe uticati. Iz toga oni izvode zaključak da nema svrhe puno se trsiti u životu i borbi, već se treba prepustiti sudbini.

Uistinu, slučaj, sreća i sudbina upravlja jednom polovinom naših dela, ali ona druga polovina je prepuštena nama. Sudbina svu svoju moć pokazuje samo tamo gde nema spremnosti i pripravnosti da joj se odupre. Ona je slična bujici poplave koja svojom silinom pred sobom sve ruši i obara a ljudi joj se ne mogu odupreti. No, sudbina uspešno nasrće samo tamo gde nema nasipa i brana da je zadrže - tamo gde ljudi u mirna vremena nisu sebe osigurali branama i odvodima.

237.

Kada mačevalac naiđe na nešto što mu je granica, bilo tela, duha ili duše to ne treba da ga udara na sujetu i vređa. Odgovor na to ne treba da bude odbacivanje toga sa izgovorom da je glupost. Upravo je suprotno: treba priznati sebi svoje granice, jer time stupamo na put da ovladamo onim što nam se isprečilo – bilo spolja ili iznutra i pomerimo ih. Priznati svoju ograničenost je prvi korak ka njenom prevazilaženju. Čovek uvek za to treba steći ili imati toliko duha inače još čovekom nije postao, a mačevaocem to nikada neće biti.

238.

Prirodno je da na početku borbe mačevalac oseća izvestan strah, ali nesumnjivo ima i plašljivih ljudi koji se pometu čim spaze protivnika. Ovo se savladava sitnim čarkanjem koje razbija strah. Time se istovremeno upoznajemo sa protivnikovim karakterom i polako putem analize više uključujemo glavu i hladimo emocije.

239.

Za Musašija je bilo dečija igra pobediti desetak ljudi, ali se nije ustručavao da jednostavno okrene leđa ili čak otrpi uvredu kad je smatrao da sukob ne može da mu donese nikakve koristi u smislu usavršavanja veštine, a nepredvidiv slučaj mu može odneti život.

240.

S osmehom duel otpočni, sa vedrinom ga vodi i osmehom ga završi bez obzira da li si dobitnik ili gubitnik.

241.

Ljudi su u ogromnoj zabludi kad misle da otpad pravi samo naše telo. Otpad proizvodi i naš duh, proizodi ga i naša duša, i čovek u celini. Uostalom isto kao i svekoliku vrednost i lepotu.

242.

Mačevalac koji teži da pobedi u svakom duelu traži od sebe i života nemoguće. Takav čovek prvi potpuno propada kada se jednom suoči sa porazom. Vrhunski mačevaoci, po definiciji, umeju da prežive poraz i poniženje, i da iz ovoga izvuku pouku Takođe, oni izbegavaju pobede koje ih nisu dostojne, koje im ne znače. Takvi pobedu poklanjaju ukoliko time protivniku mogu doprineti i ukoliko mu to značiti više nego njima.

243.

U mačevanju je, kao i u životu, sve dozvoljeno samo je pitanje cene koju si spreman, i koju moraš platiti za tu slobodu, ranije, odmah ili nakon toga. Svi pokreti tvoga tela i mača, duha i duše odjekuju svetom u beskraj i vraćaju ti se na najrazličitije načine sve dok suma te beskrajne igre akcija i reakcija ne bude nula.

244.

Mačevalac treba da zna da je pretpostavka vrline i borba sa sobom. U onoj meri u kojoj čovek jednom postavi sebi ciljeve mora priznati i da sve u njemu nije usmereno ka tim ciljevima. Ali, pošto svaka sila i moć u čoveku treba da je u službi njegovog poduhvata rat sa sobom ne treba shvatiti i videti kao samosatiranje već kao kroćenje, usmeravanje i harmonizovanje svih delova ka onome ka čemu se čovek zaputio.

U toj meri, onaj ko se bori sa sobom neprestano je i na putu soptvenog pomirenja sa sobom. Samo tada, kada je otkrio u sebi tu moć asimilacije on može slobodno sebe izlagati spoljašnjem svetu i svojim sopstvenim pobunama - samo zato što je on jednom već naučio da svira na sebi kao instumentu i nema više strah od raznolike muzike koja se često javlja oko njega i u njemu. Sebi, jednom treba sa poverenjem dati slobodu.

245.

Biti u borbi prebrz je isto što biti i prespor. Veoma je važno brzinu svoga tela uskladiti sa brzinom tela protivnika. Raskorak u brzinama delovanja dva mačevaoca vodi u haotičnu borbu sa neizvesnim i nadasve slučanim ishodom.

246.

Ako mačevalac ima svu svoju moć samo u jednoj akciji, centru, on je prinuđen da ovu koristi na sve strane i za sve svrhe. Ona se tada rasipa pošto iz iste tačke treba da stigne svuda. Jedan centar je dobar za napad na jednu tačku.

Bolje je imati više pravaca moći i iz njih delovati - tada se ujedno postiže i koncentracija i rasutost. Želeti, pak, da se naša moć nalazi u mnoštvu akcija i težiti napadati sve tačke protivnika je čist gubitak.

Mačevalac koji hoće da svu svoju moć usmeri samo u jednu akciju, ili tačku protivnika, u opasnosti je da uvek postigne suprotno. On ostavlja izvesne zone bez svoga uticaja i moći. A opet ako se rasipa svuda nijedna nije u pravom smislu ugrožena. Naći meru ovde je najteže ali osnovno i najvažnije.

247.

Kreći se. Kad tvoj protivnik izvrši napad na tvoju levu stranu, tu ne treba da te bude. Isto važi i za desnu stranu. Kad navali na tebe naniže ili naviše, neka mu se učini kao da nema ničega na kraju što može pogoditi.

Kada krene pravo na tebe, razdaljina će mu se učiniti neverovatno velikom; kada stane da se povlači, učiniće mu se očajno kratkom.

248.

Vrstan mačevalac treba da se trudi da napada samo one stvari koje su pobedonosne, on čeka priliku da one takve postanu. On bira protivnike i čini samo ono u čemu ne može naći saveznika, gde stoji sam, gde se sam kompromituje i sam sebi zahvaljuje za uspeh.

249.

Mirnoća i sporost protivnika u borbi nije uvek i jedino posledica njegove iscrpljenosti, ona može biti i izraz velike nagomilane snage koja je sigurna i u svojoj nadmoćnosti opušteno dremucka poput lava u podne.

Takođe i ogromna žestina ne mora biti izraz snage i energije koja kipti već i izraz straha, užasa i panike – posledica slabosti koja kulminira i tako pokušava zastrašiti protivnika – poput one tropske ribe koja se u opasnosti naduva ne bi li protivniku izgledala veća i opasnija.

250.

Na mnogim borilištima se gotovo uvek pojavljuje neko ko upražnjava ekstremnu prostotu. Bez obzira da li je reč o prirodnom stanju tih ljudi, ili prosto taktičkom triku sa ciljem da se izazove šok ovo ima isto dejstvo: ja znam da ti se ne sviđa moj prostački jezik i to ti govorim u lice pošto nisi u položaju da mi zameriš - nije mi uopšte stalo do tebe i tvog mišljenja. Ako se koristi retko prostota može momentalno da istakne nečiju superiornost, ali kao stil je malo od koristi pošto se ljudi naviknu pa to psovanje više nema smisla osim kao izraz prostaštva.

251.

Protivniku ne treba nikada dozvoliti inicijativu. Samo tada se situacija drži u rukama. Poželjno mu je popustiti u izvesnim perifernim i sporednim stvarima (akcijama) dok one centralne, za koje inače treba delovati nezainteresovano, nikako ne ispuštati.

252.

Mačevalac u trenutku izvršenja akcije treba da je slobodan od svega što ga dovodi u dilemu pošto je neodlučnost najveća greška u koju može pasti. „Kad deluješ odlučno i bogovi će te se kloniti". Bez odlučnosti nema koncentracije u izvođenju onog što je koncipirano. To je trenutak kada razum treba da se povuče pred praksom i silama koje vode telo - nesvesnim silama koje vode poreklo iz dubine prošlosti i predhode svakoj svesti. Ove nepoznate sile nesvesnog - „ne -uma" treba , dakle, da dolaze, iako su prve, kao rezultat i ono poslednje. Odlučnost je odlika zrelog rasuda, čovek je ne može steći ukoliko nije prošao kroz svekoliko promišljanje i našao smirenost toga uma - istinu. Tek tada um treba da zaboravi sebe, on zapravo bezbrižno i zaboravlja sebe, svoje dileme i preliva se u delovanje koje se više ne promišlja - koje je oslobođeno svake misli.

253.

Svaka napadačka akcija treba da bude tako koncipirana da ima svoju prirodnu vezu sa izvesnom odbrambenom, kao i svaka odbrambena da ima svoju najlakšu i prirodnu vezu sa napadačkom.

254.

Borba je dobra samo ako se poraženi ponosi svojim porazom a pobednik se ne stidi svoje pobede.

255.

Svaka mačevalačka akcija nije ni dobra ni loša tj. ona je i jedno i drugo u zavisnosti od okolnosti. Znati je iskoristiti u pravo vreme i na pravom mestu joj daje uvek pozitivan značaj.

256.

Zarobiše me
Večernji ladoleži...
Stojim sam,
Opijen i zanesen.

258.

Različiti mačevaoci po temperamentu i biraju u skladu sa ovim određeni tip akcija a odbacuju druge tipove akcija - više im leže jedne akcije nego druge.

259.

U mačevanju je pogrešan put oslanjati se na dobru sreću. Mačevanje nije igra, pa ni mačevaoci nisu kockari. Uzdaj se u pravila a ne u slučaj. Slučaj je već sam po sebi toliko prisutan i neizbežan da ga ne treba ojačavati već suzbijati. Mačevalac koji hoće da bude igračka slučaja a njegova borba rezultat beskrajne i nepredvidive igre slučajnosti je samo marioneta neukroćene prorode u sebi i oko sebe. Čovekova sloboda i lepota postojanja rastu u onoj meri u kojoj raste njegova moć kontrole nad slučajnim i nepredvidivim - koliko postaje gospodar nad onim neukroćenim silama koje slepo gospodare nad njim. Na tom stremljenju se zasniva celokupna kultura i istorija civilizacije, svaki korak čoveka u život, pa i u smrt.

260.

Ne postoje odgovori već samo uputstva za traženje odgovora.

261.

Mačevalac mora težiti da se neprestano prekoračuje jer čovek nije samo ono ili ovo, on je i ono još neizrecivo jer još nestvoreno. Samo tako će uvek i iznova biti zanimljiv i sebi i svom protivniku.

262.

Postoji jedna dobra taktika. Protivniku suprotstaviti neku svoju slabu akciju njegovoj jakoj, ali sa ciljem da ova namerno popusti. Kad protivnik pomisli da nas je uspešno savladao tada ga sačekuje naša prava akcija. Ali u ovom nastavku, njegova glavna akcija je već izgubila i snagu i vreme i prostor i elemente koji joj daju značaj, ona je otvorena i osetljiva. Tada protivnik najčešće pada.

263.

Brzo odgovarajte ako hoćete da ubrzate akciju - ritam. Sporo ako hoćete da usporite.

264.

Svaki mačevalac treba da teži da svom protivniku što više oteža njegove poduhvate tj. da ga navodi na izvođenje složenih akcija i u napadu i u odbrani (a takve da što više sam izbegava). Ovo zato što će takva taktika jako nervirati protivnika obzirom da ljudi nisu skloni poduhvatima u kojima vide mnoge teškoće pa ukoliko se nagone na njih to im dvostruko teško pada.

265.

Mi možemo opravdano zamerati svetu njegovu temeljnu uzaludnost i besmislenost no oštrooki, koji je to otkrio, može zauzeti stav: ne treba da bude besmislenog i uzaludnog bivstvovanja! Čovek zacrtavajući i dajući sam sebi smisao svog postojanja podaruje i smisao bivstvovanju svemira.

Mi treba da smo duboko zahvalni temeljnom besmislu sveta pošto nam jedino on otvara vrata za kreativno, slobodno i beskrajno osmišljavanje i ispunjavanje te praznine.

266.

Prenagljeno i nesmotreno gonjenje protivnika izlaže napadača najvećoj mogućoj meri opasnosti. Pošto gonjenje protivnika povećava hrabrost napadača, a smanjuje njegovu opreznost, ta je prilika napogodnija za stvaranje zamki od strane onoga ko se povlači. Što je veće osećanje sigurnosti to je i veća opasnost.

267.

Mačevalac treba da zna da se sve greške pokazuju na kraju a počinju na početku.

268.

Pozdrav protivniku. Kroz pozdravljanje pre borbe protivnici treba da iskažu zajedničku svest da su oni partneri u nadmetanju - prijatelji u omiljenoj igri koja im donosi obostrano zadovoljstvo. Kroz uzajamno pozdravljanje posle borbe protivnici izražavaju svest da je lepota veštine bila cilj, i ono što je pobedilo, te da će se opet okupiti kako bi uživali u novom nadmetanju.

Pozdrav nije samo cin odavanja pocasti protivniku vec i sebi, da je to cin ne samo poštovanja vec i samopoštovanja. Velicati protivnika i odavati mu najvece pocasti znaci i velicati sebe pošto time ne samo da je i naša pobeda nad njim veca vec i eventualni poraz manji.

Pozdravljanje protivnika je prvenstveno čin poštovanja elementarne uljudnosti - pošto se nadmeću ljudi, zatim mačevalačkih pravila ponašanja - pošto se nadmeću mačevaoci, i na kraju dostojanstva individue - pošto se nadmeću ličnosti. Onaj ko ne pozdravlja svog protivnika, ne odaje mu poštovanje, - smatra ga nedostojnim. Onog ko ne uzvraća odato poštovanje ne treba gledati kao nekog ko nas smatra nedostojnim, već kao nekog ko budi sumnju da se sam oseća tako. U oba slučaja, teret treba da pada na onog ko ne odaje poštovanje. Nipodaštavajući protivnika ne samo da umanjujemo vrednost naše eventualne pobede, a time nipodaštavamo i sebe, već i ukoliko smo pobeđeni povećavamo gorčinu vlastitog poraza priznajući da smo izgubili od protivnika koji je ništavan. Iz tog razloga je uvek bolje veličati protivnika i odavati mu najveće počasti pošto time ne samo da je i naša pobeda nad njim veća, već i eventualni poraz - manji.

Mačevaoc, dakle, u svakom trenutku treba da ima na umu da pozdrav nije samo čin odavanja počasti drugom već i samom sebi, to je čin uzajamnosti poštovanja i samopoštovanja.

269.

Mačevalaštvo, konačno, nije umetnost pobeđivanja ili ubijanja, ono se sastoji u disciplinovanju sebe samog kao duhovnog, duševnog i telesnog bića.

270.

Ako neku akciju eksploatišeš do maksimuma - upropastiće te. Svako kretanje ka krajnosti i apsolutu dovodi do suprotnog.

271.

Trudi se uvek da na početku borbe zaiskriš plamen, da te u borbi pokreće vatra - ali zauzdana i ukroćena, i da na kraju svega, bez obzira na ishod, uvek imaš dugotrajni žar.

272.

Mudrost je i u tome kada treba naći granicu u težnji perfekciji.

273.

Mačevalac treba da vodi računa da svaka njegova akcija ne samo da može da donese pogodak ili vodi primanju pogotka već i da može biti obostran pogodak, kao i akcija koja je pat situacija. Ovih situacija se treba najviše kloniti: mačevalac svojom akcijom sebe može da dovede u situaciju u kojoj niti može naneti pogodak niti isti primiti.

Korištenje ovakvih akcija je posebno dobro ukoliko je protivnik jači pa ne može iz ovog razloga realizovati svoju pobedu bez puno muka pa i rizika. Ali ova situacija je i za izbegavanje i svaki mačevalac koji je superiorniji treba da vodi računa da ne ulazi u akcije koje ga mogu dovesti u pat poziciju.

274.

Samo onaj mačevalac koji se prekalio i izdržao u krajnostima veštine može znati šta je umerenost tj. pravilno meriti i vrednovati sebe, svoje pokrete i protivnika.

275.

Svaki mačevalac treba da zna da niko nije najbolji. Ma koliko da si vešt uvek možeš biti pobeđen i jednom ćeš to i biti. Oni koji misle da su nepobedivi ili nezamenjljivi dolaze uvek u neugodnu situaciju. Mačevaoci koji žele da se dokažu tako stalno ulaze u nove zadatke da bi učvrstili svoju nezamenjljivost i lično bili zadovoljni. Težnja za prestižom je uvek varljiva ambicija.

275a.

Ljudi danas čine sve i nudi im se sve kako bi što manje posedovali vreme koje će posvetiti sebi. Ceo savremeni život je konstruisan za otimanje vremena i odvođenje čoveka od bavljenja sobom. Kad kažem da se bavi sobom to znači ne samo svojim telom već i duhom i dušom. To znači da otkriva i stvara u sebi bogatstvo unutrašnjeg sveta.

Ako čovek to ne čini već neprestano živi u spoljašnjosti vreve oko njega on ostaje večito nezreo jer raste u polusenci. Danas ljudi žive i umiru duhovno i duševno zeleni i nakiseli jer im se ne dozvoljavanju da sazru. Na svakom koraku je pruženo sve kako bi bili zabavljeni, animirani... Čak se ni deci više ne dozvoljava da se sama igraju. Ona se više i ne znaju igrati - za njih se dovode animatori...

Sve to jako podseća na veliku industrijsku proizvodnju pilića. Oni moraju rasti brzo hranjeni koncentratima ali nikad ne dozreti. Samo takvi će biti pogodni za jednostavnu efikasnu upotrebu!

276.

Svaki mudar mačevalac se kloni direktnog i otvorenog sukoba-akcije pošto u njenom ishodu ima veliki udeo i uticaj slučaj. On se koristi radije obmanom i lukavstvom tj. vođenjem protivnikovih reakcija i njihovim usmeravanjem čime se postiže i veća kontrola a manji udeo slučaja.

277.

Ona akcija koja je bila prava sa jednim protivnikom, omogućila ti pobedu, najčešće će biti pogubna sa nekim drugim.

277a.

Lakše je ostati izvan opasnosti nego se iz nje izvući.

278.

Mačevalac treba da je svestan da je pristup protivniku kao problemu mnogo važniji od njegovog rešenja. Pravu akciju kojom ćeš savladati protivnika možeš naći samo ukoliko znaš kako ćeš protivnika naterati da pokaže svoje slabosti.

279.

Može se videti često da mačevaoci koriste različite akcije u postizanju istog cilja kao i iste akcije za postizanje različitih ciljeva. Tako se može videti da jedan pobeđuje naprasitošću, drugi obzirom, jedan silom a drugi milom, jedan strpljivo a drugi brzopleto, a često i svaki od njih sam oprečnim akcijama postiže isto kao što se dešava da koristeći istu akciju stalno zapada u različite i neželjene rezultate. Vidi se i da kod dva mačevaoca koji koriste istu akciju sa istim protivnikom jedan uspeva a drugi ne....

Dakle, naizgled se čini da nema nikakvih pravila. Ali ovde je, zapravo stvar u neprilagođenosti. Ako neko postupa obzirno i strpljivo a vreme i događaji se tako kombinuju da akcija je dobra, on je sretan. Ali ako se događaji izmene, ona postaje neuspešna ako mačevalac nije izmenio svoje postupanje.

Međutim nema tako razborita čoveka koji bi sve to mogao dovesti u sklad. Prvo zato što se čoveka ne može lako odvesti sa puta kome je po prirodi sklon, a drugo što se čovek koji je uvek napredovao jednim putem ne može lako nagovoriti da sa njega skrene. Stoga obziran čovek, kad nastane potreba da bude naprasit i da promeni narav prema okolnostima vremenima i događajima, a ne zna to uraditi - propada.

280.

U duelu se često treba oslanjati na priliku. Ali da bi smo sačekali priliku treba imati hrabrosti staloženo je sačekati - hrabrost nije ništa drugo do strpljenje trenutka.

282.

Ukoliko nisi sposoban da uspešno uvučeš svog protivnika u svoju klopku, ili ga ne možeš iznenaditi pošto je dovoljno obazriv jedini način je da stupiš u otvorenu borbu.. Dakle, u svakom duelu postoje dve osnovne taktike: taktika generalnog sukoba i taktika posrednog putem lukavstva i varke.

Najopasnija je, ipak, i za protivnika najmanje predvidljiva ona koja ume da kombinuje ova dva pristupa.

283.

Čitava se borba zasniva na obmani. Prema tome, kad smo u stanju da napadamo, moramo izgledati kao da nismo, kad se pripremamo, moramo se činiti neaktivnim, kad smo blizu, moramo neprijatelju stvoriti uverenje da smo daleko, kad smo daleko, moramo stvoriti uverenje da smo blizu.

284.

Puno je primera u duelima da strana koja se najmanje prepustila očajanju postala na kraju pobednik. Jer kada se gubici i prednosti čine gotovo jednakim smatra se da je nadmoćan onaj ko svoje nevolje najhrabrije podnosi i koga neuspesi ne mogu da pokolebaju. Bilo koji znaci samopouzdanja u trenutku ravnoteže snaga i neizvesnog ishoda demorališu protivnika a našoj strani donose višestruke koristi.

285.

U borbi najbolje uspeva ono što protivnik misli da ne možeš učiniti, jer ljudi najčešće stradaju kad to najmanje očekuju.

286.

Dobar deo taktike mačevanja je u tome da od protivnika izvučemo nama bitne informacije a iste njemu ne pružimo. Dobar deo taktike je i taj da protivnika varamo o tome šta smo o njemu otkrili.

Mi nikada ne smemo da pokažemo šta znamo i šta smo saznali o protivniku. U protivnom on menja taktiku. Svoje informacije treba zadržati za sebe, a informacije o sebi maksimalno zamaskirati i iskomplikovati.

287.

Ako mačevalac nikako ne može da se pomiri sa time da pobeda nije cilj neka pribegne tome da shvati prelazno rešenje: pobeda nije jedini cilj. Uspeh u duelu je postignut ako se dostigne više ciljeva, od kojih je samo jedan pobeda. Kad oseti lepotu takvog stremljenja, ubrzo će i sam zaboraviti na težnju pobedi.

287a.

Zapamti, svaka pobeda je pad samo jednog od protivnika.

288.

Ono što je najvažnije jeste dobro upoznati protivnika: da li je nepromišljen ili oprezan, da li je plašljiv ili neustrašiv, da li je lukav ili otvoren... Ali treba i dobro znati da su svi ljudi sa svim osobinama kao i da u njih preovladavaju ove ili one u zavisnosti od okolnosti. Na te okolnosti mi možemo delimično da utičemo i na taj način u protivnika provociramo one osobine koje su nama od koristi.

289.

Svaki mačevalac, kada se povlači, ne sme izazvati u protivniku mišljenje da se povlači kako bi izbegao borbu nego da je njegovo povlačenje samo varka kojom će neprijatelja navesti na zasedu ili u položaj gde će ga lakše poraziti ako bude gonjen.

290.

Svako otkriće ili znanje o svojoj veštini, do kojeg je dospeo jedan mačevalac, on nikada ne sme da shvati i vidi kao jednu jedinu, apsolutnu i najveću istinu za sva vremena, sve protivnike i sve uslove.

Ništa takvo u svetu raznolikosti i večne promene ne postoji. Neka istina je uvek samo deo jedne šire celine a ne završena i savršena celina. Proglasiti nešto apsolutnom istinom ne znači ništa drugo nego samo dospeti do ličnih granica i nesposobnost da se prebaci pogled i preko sopstvenog plota. Svaku spoznaju i otkriće treba videti i kao kockicu mozaika a ne kao mozaik ceo.

Mačevalac, zato, ne sme sebi dozvoliti da od jednog drveta, ma kako ono bilo lepo, veliko i bogato ne vidi šumu - da od jedne istine u veštini načini istinu veštine. Tako će pasti u isključivost a u borbi je svaka isključivost kobna kao što kobno i svako drugo slepilo.

291.

Promeni način borbe kada primetiš da ga je protivnik predvideo

292.

Najbolji lek koji ćeš upotrebiti protiv plana jačeg protivnika je da dobrovoljno delom radiš ono što on planira da ti uradi silom. To ti može biti od koristi. U ovoj taktici ne dozvoli protivniku da do kraja sprovede svoju zamisao već u svakom trenutku čekaj priliku da, kada je njegova operacija u najdelikatnijem i najosetljivijoj fazi, sa punom snagom mu pružiš otpor. Njegovi planovi su tada razoreni ili u velikoj meri poljuljani pošto on to nije očekivao a sa druge strane mora praviti nove planove i uklapati ih u postojeću situaciju čime ti preuzmaš inicijativu.

Ako čekaš da jači protivnik prisilno počne da sprovodi svoj plan nered bi bio zaveden tebi a on bi preuzeo inicijativu.

293.

Mačevalac ne treba da stupa u duel tako što će se boriti za pobedu. Njegov stav treba da bude ovakav: ja stupam u borbu tako da je moja pobeda ulog. Nje se unapred odričem radi igre same. Dobitak je dobrodošao, a ako je nastupio gubitak sve je opet dobro jer sam imao zadovoljstvo u igri.

294.

Što je mačevalac stariji on treba sve više da mačuje duhom jer duh, ako je zdrav, vremenom postaje sve mlađi i jači, a telom sve manje jer telo, i ako je zdravo, postaje sve starije i slabije.

295.

Mačevalac je izložen većoj opasnosti u neutralnom kretanju nego u neposrednom okršaju. Dakle, neutralno kretanje je ono gde se začinju sve borbe, kao i ono sa čime se one završavaju. Iz tog razloga se u njemu nalaze i kritične tačke svakog mačevanja iako to naizgled ne izgleda tako. Početak koraka napred i kraj koraka napred su trenuci najveće opasnosti za onoga ko se kreće napred.

296.

Mirnoća često znači da se protivnik sprema za nastupanje. Takođe, žestina i ustremljivanje često znače da se protivnik sprema na odstupanje.

296a.

Može li mačevalac ili bilo ko drugi, radeći na svojoj veštini, pronaći u njoj nešto od najvećeg značaja, centralno, najvažnije, svemoguće koje samo treba primeniti kao čarobni štapić, nezamenjljivo – savršenu vrednost ili apsolutni princip, formulu svih formula, ključ za sve brave uspeha? Takvog lenjivca moram razočarati. Nema ni u čemu takvog nečeg. Ko misli da je pronašao nešto slično samo je ulovljen u mreže zablude i dogme i liči na onu babu koja u noći snije ono što joj je po danu milo da vidi, a po danu vidi samo ono što je u noći sanjala.

Sve što pronađeš da je od značaja za tvoju veštinu i život, a toga ima puno, raznoliko je, skriveno a često i protivurečno, mora se vredno tražiti, otkrivati i osvajati korak po korak. Svaki od tih iskopanih dragulja pokazivaće se i nuditi u najprivlačnijem svetlu, tražiće da ga staviš na presto carstva apsolutne vladavine. Neko će pronaći da je rešenje brzina, drugi da je to snaga, treći lukavstvo, četvrti agresivnost, ili stpljenje, uvežbanosti...

Međutim, život ne poznaje, bez kazne, takva pojednostavljenja i redukovanja. Svaki od ovih samo je deo priče, deo koji čeka svoje vreme, mesto i okolnosti u kojima će dobiti centralni i najvažniji značaj – odlučujuću ulogu. Van tog vremena i prostora on je samo figura među drugim figurama, često i sasvim sporedna.

Iz ovog razloga treba ostaviti otvorenim svaki sistem vrednosti kako ni jedna od njih ne bi likovala nad porazom druge ili ostalih. Nema jedne, prve i najveće vrednosti, svemogućeg ključa veštine ili života jer svaka se temelji i oslanja na sve ostale i zavisi od njih. Vrednost koja hoće jedina da vlada postojanjem ili veštinom i sve ostale, kao prepreku širenju njene apsolutne moći, ukloni ili porobi postala bi nihilistička i na kraju svoje isključivosti i fanatizma bi nestala i sama. Svaka pojedinačna vrednost je samo stablo velikog, i razgranatog u svim pravcima, korenovog sistema ostalih i drugačijih vrednosti iz kojeg crpi sokove svog postojanja.

Jedino ako smo na ovaj način otvoreni prema veštini i svetu otvoreni smo i prema istini pošto »najgori neprijatelj istine nije laž nego uverenje«. U onoj meri u kojoj smo bespogovornije uvereni u jednu vrednost i njen apsolutni značaj u toj meri smo i dalje od istine o njoj, toliko smo i dalje od majstorstva veštine, dalje od umetnosti življenja.

297.

Dobar deo mačevalačke taktike je u tome da se izvede jednostavna akcija. Ali jednostavna akcija, prosta akcija kao najefikasnija se izvodi najteže - zašto? Ako je izvedemo prosto ona će biti očigledna i lako savladiva. Temelj taktike izvođenja svake akcije, pa i onih najjednostavnijih je u tome da znamo da ih prikrijemo, da ih komlikovano prezentujemo, da ih napravimo toliko nejasnim protivniku da on i ne može prepoznati jednostavnost i očiglednu opasnost. Tu je glavna težina izvođenja jednostavnih akcija – one se ne smeju izvoditi jednostavno! Njihova suština i sadržaj moraju biti prosti i jednosravni a forma i način izvođenja prividno složeni i komplikovani.

298.

Mačevalac ne misli ni na pobedu ni na poraz - on misli na mačevanje i na savršenstvo veštine same. U svakom pravom duelu računanje je uvek iznad dobitka i gubitka. Račundžija uvek gubi - čak i kad pobeđuje. Mačevalac ne stupa u duel zbog bakalskog preračunavanja već zbog nečeg u čemu nema brojanja. Ko ovo ne zna i ne prepoznaje - taj mora da računa. Ko ga zna i oseća - njemu ne trebaju premeravanja.

299.

Sa mačevanjem je kao i sa plesom: dobar ples je samo onaj u kome se izvode svi koraci. Tako je i sa životom. I tu su svi koraci neophodni. Zbog toga tek život i mačevanje koji se tako izvode opojni, zanosni i lepi kao ples.

300.

Važna veština mačevaoca je da ume sakrivati svoje misli. On treba da se stalno ponaša kao da je na pozornici jer njegov izgled, gestove i raspoloženja posmatra i komentariše protivnik. Mačevalac treba da izgleda spokojan kad je najzauzetiji, da izgleda najnervozniji kada je potpuno smiren i staložen …

Ako protivnik vidi da si staložen biće stalno na oprezu, ako te vidi napetog poverovaće da ti stvari idu naopako. Lično držanje treba da bude tako promišljeno da njegova pritvornost bude duboka do neprobojnosti.

301.

Mačevalac treba da se trudi svim snagama da podeli i razjedini snage protivnika, ili da ga navede da ga obuzmu sumnje u sebe. Nasuprot tome, treba najviše da se trudi da sopstvene snage drži što više na okupu i pod kontrolom a sumnje u svoje sposobnosti i mogućnosti odagna.

302.

Svaki svoj poraz treba tako koncipirati kao da je kompromis. Da ako je protivnik pobedio u efikasnosti akcija ti si pobedio u lepoti akcija, ako je on pobedio u lepoti da si ti pobedio u džentlmenstvu, ako je on pobedio u taktici da si ti pobedio u maštovitosti, ako je on superiorno pobedio u svemu, da si ti onaj retki koji je zbog toga zadovoljan pošto si izgubio od tako vrsnog protivnika i da shodno tome sa oduševljenjem jedva čekaš ponovni duel.

Mačevalac treba prvo da nauči kako svaki poraz da pretvori ako ne u pobedu a ona u remi. Ali isto tako treba da nauči kako da stečenu pobedu ne pretvori u remi ili sopstveni poraz.

303.

Disciplina može u borbi više postići od žestine.

304.

Jedino nemaštoviti mačevaoci traže uvek iznova nove akcije. Originalnost koju zahteva umetnost uopšte, pa i umetnost mačevanja nije toliko u originalnosti akcije koliko u originalnosti pristupa jednoj akciji.

305.

Mačevalac nikada ne treba da izvodi takve akcije, ili tako svoje akcije, da nakon njih sebe dovodi u takvu situaciju da sebi ne može pomoći. Svaka akcija mora u svakom trenutku biti tako koncipirana da se može u slučaju da zataji, osloniti na neku drugu već unapred pripremljenu.

Mačevalac se mora čuvati toga da „igra samo na jednu kartu". Čak i završne akcije, kao fleš, ako se ne izvedu dobro ostavljaju protivniku mogućnost da nekako uzvrati. Napad treba tako treba koncipirati i izvesti da u drugom koraku sebi otvaraš mogućnost nezadrživog proleta.

307.

Sve što hoće da živi kao postojanje mora da bude kao drvo: korenje duboko pod zemljom, stablo čvrsto nad zemljom a krošnja stremi u svim pravcima, pa i u nebo, ka suncu. Zadovoljstvo, mržnja, ljubav, strah... samo su razne, pojedine grane tog drveta. Život je rast i volja za rast svuda, širenje, pa čak i u kržljanje. Živeti znači težiti rasti, prilivati, nadolaziti, prelivati u bogatstvo, nasuprot vetru, suši, ledu, poplavi, gromu, bacati semenke, primati ptice, služiti za ogrev...

Na tom putu mora biti svako ko želi jednom postati vrstan u svojoj veštini. Na taj put će ga izvesti i sama njegova veština ako želi postati majstor u njoj!

308.

Borbu zasnivati na strasti je pogrešno: ljudsko srce je nestalno i zato se na njega treba malo oslanjati. Puno je primera da mačevalac koji neustrašivo vodi samo u jednom trenutku izgubi sav kuraž i uhvati ga paničan strah ili počne delovati ponesen strašću krajnje neracionalno i glupavo.

\Što se tiče svakog čoveka: u borbi u svakom trenutku postoji neprestana i dinamična ravnoteža i neravnoteža strasti i razuma koja, samo ako je harmonična i usklađena, može delovati korisno, ali i koja svakog trenutka zbog težnje jednog ili drugog da dominira pokušava sve da uruši.

309.

Pobeda je vrsta prokletstva koje se vraća zbog poraza protivnika. Svaki mačevalac zato treba da zna da kada njegova ličnost trijumfuje u pobedi ide po žici svekolike naplate i pada.

Iz tog razloga, po pravdi i zasluzi, pobeda treba da dopadne uvek vrsnijem da nosi njenu težinu, pošto ako po nepravdi i slučaju dopadne drugome vodi ga, kao preveliki teret za njegova pleća, u sigurnu propast.

Teret pobede je veći od tereta poraza, prvo, zato što svaka pobeda obavezuje uvek i iznova na kušnju vrsnosti, a kušača je beskrajno dok pobenik je samo jedan i kratka daha.

Drugo, zato što pobednik u svakoj pobedi pokušava da se uhvati za neuhvatljivo i zadrži nezadrživo.

Treće, zato što pobednika, kao napeti luk, pobeda uvek razapinje izmedju sopstvenog uzoholjenja i protivnikovog unižavanja i ovu tetivu napinje dok ne pukne u njemu ono ljudsko.

Četvrto, zato što pobeda zamara i iscrpljuje jer je neprestano prate strepnja, strah i sumnja i teraju volju da se nikad ne odmora, nadu da se neprestano nada i veru da uporno veruje.

Peto, zato što pobeda navodi lako na mržnju

Šesto, jer je teže izgubiti ono što imaš nego steći novo i zato što, napokon nije lako pomiriti se sa porazom dvostrukim: porazom jer pobeda nije stečena i porazom jer je pobeda stečena pa izgubljena.

Posle uspona je izvesniji pad, posle pobede se čovek pobedom uljujkuje i njegovo pobedničko osećanje ga navodi da očekuje po zasluzi novu. Čovek je u pobedi oslabljen naporima koje je u nju uložio tako da je sklon odmoru i letargiji.

Najgore je, ipak, to što na kraju dostignuta pobeda obesmišljava postignuti cilj - pobednik je stigao do kraja i nema više kud! Njegovo stremljenje je izgubilo svoj cilj sa dostignutom pobedom.

310.

Nema sumnje da je divalj i neorganizovan mačevalac slabiji od plašljivog a organizovanog jer red kod ljudi razgoni strah, a nered umanjuje značaj žestine. Zato je disciplina jedan od temelja mačevalačke veštine.

311.

Ako se ljudi znaju boriti oni su smeliji jer se niko ne boji raditi ono što je naučio raditi. Zato je svest o samospoznaji i znanju vlastite veštine jedan od oslonaca dobrog psihološkog stava u duelu. Ko u duel ulazi sa sumnjama u sebe i svoju veštinu taj nema oslonac na koji bi se mogao pozvati. Ali, isto preterana sigurnost u sebe i svoju veštinu vodi takođe u propast pošto oslonce treba i braniti, ispravnost svoje veštine dokazati na delu.

312.

Dobar mačevalac se prepoznaje po tome što traži prosta i elegantna rešenja. Ona su poslednje pribežište komplikovanih. Loš mačevalac, nasuprot tome, traži uvek komplikovana, zapetljana i zamršena rešenja. On pomoću kiča pokušava nadomestiti nedostatak znanja veštine i osećaja za lepotu. Njegova težnja složenosti odaje njegovu unutrašnju prazninu i prostotu.

313.

Najveći deo svake pobede se sastoji u strogoj disciplini. Ona obezbeđuje uspeh čak i kada nestane hrabrost, ili nastupi rasulo i izgubi se glava. Tada disciplina po sebi nadoknađuje sve ove propuste. Ne treba nikako zaboraviti da su nemar i lenost prvi i osnovni putevi za slabljenje svake discipline, a sve suprotno njima osnov na kome se ona gradi.

314.

Ne ulazi u borbu ako pre toga nisi u sebi ohrabren a protivniku pokazao da si uplašen.

315.

Protivnika u mislima uvek treba da precenjuješ i da ga se bojiš, ali na rečima i na delima pokazivati da ga podcenjuješ. Zbog ovog poslednjeg on će se ponadati da smo neoprezni i da nas može pobediti. To što si ga u mislima precenio učiniće te opreznijim i manje podobnim da te protivnik prevari.

316.

Mačevalac često može bučno i izrazito napasti jednu tačku protivnika a da zapravo tiho i jedva vidljivo na drugoj strani cilja drugi, pravi pravac svoje akcije. Treba se čuvati izrazito jasnih akcija. One su najčešće lažne.

317.

Ko bezglavo i neuredno goni protivnika kad ovaj odstupa, sam se odriče već stečene pobede.

320.

Protivnikovim najjačim akcijama nikada ne suprotstavljaj svoje najjače akcije kao kontraoružje, već njegove glavne snage uposli sa nekim svojim slabijim, kako bi svoje glavno oružje upotrebio na tačkama i u trenutku gde je on oslabio.

Tada si u prednosti pošto tvoja slabost je u tom trenutku spremna a njegova iznenađena, prva je jednostruko slaba a druga dvostruko. Kada kažem svoje slabije oružje, to znači ne ići slabijim na jače već slabijim vezivati jače.

321.

Treba znati da većina mačevalaca ulazi u tri grupe: srčani a neoprezni, oprezni a nisu srčani, i oni uravnoteženi. Uistinu ima i mačevalaca koji nisu ni oprezni ni srčani (ali od njih nikada ništa).

322.

Menjajući planove i taktiku treba protivnika zbunjivati kako ovaj ne bi mogao da predvidi namere.

324.

Ako je protivnik uočio neku priliku i prednost i propušta šanse najverovatnije je umoran ili nesiguran u sebe.

325.

Ne treba se zaboraviti: čak i ako stekneš inicijativu i vodiš u duelu a protivnik je u defanzivi, ne smeš početi da ga savladavaš u neredu, olako, da ti popusti pažnja, da se opustiš mišljenjem da je - eto sve završeno. To je naopasniji trenutak.

Mnogi su duele izgubili samo na korak od pobede.

326.

Kao što oni koji se uče govoriti ne nadmeću se u retorici tako i oni koji se uče mačevanju ne nadmeću se u mačevanju. Škola mačevanja nije, dakle, mesto nadmetanja već mesto učenja mačevanja.

327.

Treba znati da svako taktiziranje i odugovlačenje ima svoje granice: ne može se izbeći sukob ako je protivnik rešen da se bori. Zato vreme u kome taktiziraš i odugovlačiš ne troši uzalud samo za to odugovlačenje već za pripremu odbrane ili napada.

328.

Kad vidiš da ti drugačije ne ide idi na sve ili ništa. Dovedi sebe u opasnu situaciju pa ćeš uspeti, dovedi se u beznadežno stanje pa ćeš se izvući. Čovek je sposoban da zada najpobedonosnije udarce upravo onda kada se našao u najvećoj nevolji.

329.

Svaki mačevalac treba da zna da uzmiče tako da svaki njegov korak u nazad predstavlja povlačenje na nov položaj za napad.

330.

Onaj ko u neredu napada protivnika i bez koncepcije odstupa biće poražen.

331.

Učenik škole mačevanja je dužan truditi se da veštinu uzvišava kroz sebe, a ne sebe kroz veštinu. Samo ako se stremi mačevanju kao veštini koju treba dostići i ka kojoj se treba uzvisiti mačevalac se i sam uzvišava, premašuje i postaje dostojan i zreo njene vrednosti i lepote.

332.

U obmanjivanju protivnika postoji jedna dobra taktika. Povezivati neku svoju radnju sa nekom svojom izvesnom akcijom. Recimo tikove sa lažnim napadom. Tada kad on već poveruje da je otkrio izvesnu zakonitost u redosledu ti izvedi tik ali sa pravim napadom. Na ovaj način se protivnik vara u smislu našeg upoznavanja.

333.

Svaki mačevalac u izvođenju svojih akcija treba da zna da popusti kada to znači zaštitu nekih važnijih interesa. Tako je dobro prihvatiti i taktičko ranjavanje ako to vodi strateški nanošenju kobnog pogotka protivniku.

334.

Mačevanje se u školi ima gledati i videti prvo kao cilj po sebi ka kome se stremi iz ljubavi prema veštini samoj. Ko ove ljubavi nema i ne stekne je neće imati ni snage da savlada prepreke pred sobom i u sebi, a pred koje će svaki mačevalac biti, dok je živ, postavljan.

335.

Veliki trenuci i dostignuća prošlosti čine zlatni lanac koji se prostire kroz milenijume preko sadašnjosti u budućnost. Ono značajno i najviše, davno proteklih vremena, još uvek je živo i svetlo jer to što je jednom bilo u stanju da uzvišeno vlada, lepotom ispuni život i pojam »čoveka«, uvek mora biti prisutno da bi, samo na nov način, moglo iznova stvarati večnost.

336.

Protivnik se uvek upoznaje najbolje u malim čarkama – provokacijama u kojima se zatim uspešno prepoznaje njegovo reagovanje na veće akcije.

337.

Najbolji način borbe je onaj koji protivnika stavlja pred nepoznat problem. Dok on treba da učini tri stvari: savlada čuđenje, pokušava da razume to novo što je zaigralo pred njim, i pronađe pravi odgovor, protivnik treba da uradi samo jednu – finalizira.

Kao i u svakoj dobroj umetnosti, tako i u borbi, najvažnije je u onom što se čini postaviti se kreativno i stvaralački – to je zahtev svekolikog života.

338.

Kao što sve staro ima svoje prednosti i mane tako i sve novo ima svoje prednosti i mane. Zato se nikad ne može reći šta je bolje: staro ili novo već samo koje nam prednosti između ponuđenih prednosti više odgovaraju i koje mane, između mana koje su nam u svemu uvek neizbežne, radije prihvatamo.

Tako su u borbi nove i brze akcije dobre i vredne zato što zaprepašćuju protivnika dok obične i spore su loše i bezvredne, prevaziđene - one za koje on ne mari. No, upravo zato što protivnici očekuju nove i brze akcije, kao dobre, oni zaborave i stradaju od starih i sporih. Tako je novo pokazalo svoju lošu stranu a staro svoju sačuvanu dobru.

Zapravo, ako se malo bolje pogleda, nema u stvarnosti borbe između dobrih i loših taktika već uvek i jedino samo borbe između taktika koje su podjednako dobre koliko i loše. To je borba dobrog protiv dobrog koliko i borba lošeg protiv lošeg. Kada, na kraju, premerimo i izaberemo koje opcije koristi i štete prihvatamo mi kažemo: ova akcija je za mene pobedonosno “dobro” a ona akcija je pogubno “zlo”.

No, dobar mačevalac nije nikada isključiv i slep za dvojnost i protivurečnost svakog svog pokreta i izbora. On pazi pomno da u izabranoj taktici njegovo najveće dobro ne pokaže jače svoju lošu stranu a daje sve od sebe da ono što je loše u njegovoj taktici pokaže što više svoju dobru stranu.

Svaki pravi strateg, uopšte uzev, mudro će postupiti ako svoje i protivnikovo dobro i zlo uvek uzima ne kao kraj i zaključak već kao početak i premisao – kad ih radije vidi ne isključivo već tolerantno, piše sa navodnicima, kao: “dobro” i “zlo”.

Nije li ovo pravilo veoma važno za taktiku mačevanja ujedno i pravilo koje važi uopšte za svako naše životno delanje i vrednovanje? Lepo i ružno, istinito i lažno, dobro i zlo, besmisleno ili smisaono, vredno ili bezvredno, istinito ili lažno…, nije li svaki od njih uvek na taj način i nešto dvostruko i protivurečno? Da je ono dobro, lepo, istinito… samo dobro i apsolutno najbolje, ono bi već odavno pobedilo i trijumfovalo u nadmetanju - zato što je bolje, a borba između dobra i zla, ružnog i lepog, istine i zablude… bila bi završena i zaključena.

Mačevanje je samo preslikan ples večne igre svih tih suprotnosti koje se bore jedino kao Janusova lica u ogledalu.

339.

Vrlo bitan element duela je da protivnik uvek bira teren kao i položaj sunca koji će njemu odgovarati. Čuvaj se da ti sunce ne bije u oči. Nizbrdica koliko daje prednosti toliko i smeta obojci mačevalaca zato teže da se poravnaju po rubu.

U onoj meri u kojoj onaj ko je gore brže napada, a onaj ko je dole lakše odstupa, u toj meri obojci je teško da održe ravnotežu i od žustrine se ne otkotrljaju.

Onoliko koliko je onom dole teže i sporije da napadne toliko je i onom gore teže i sporije da odstupi. Ali ovaj dole ima više prednosti jer vidi tlo koje je pred njim i navodi suparnika a ovaj koji ide unazad to ne može. Ista situacija i sa nizbrdicom. Dakle, onaj ko odstupa taj je uvek ovde u lošijem položaju.

339a.

Kako u borbi sa protivnikom, tako i u svakodnevnom životu neprestano ćeš biti u situacijama u kojima možeš ili moraš da biraš šta ćeš činiti, ili si prosto prinuđen da deluješ nezavisno od tvojih želja i izbora. Kada je reč o onome što si sam izabrao kao najbolje treba da ti je uvek na umu da svaki izbor ima ograničenu vrednost i samo je pitanje vremena kada će se ono samo iz sebe izmeniti i okrenuti protiv tebe. Uvek tvoje dobro, ako ga uporno i dosledno sprovodiš do krajnosti, jednom mora postati tvoje najveće zlo. I lek na kraju postaje otrov!

Možda ćeš imati sreću da vreme onoga što si izabrao protiče sporije nego tvoje vreme života tako da ono neće stići do svojih granica pa i ti nećeš stići da budeš žrtva tog preokreta akcije u reakciju. No, nikad se ne oslanjaj na tu vrstu kocke jer proticanje je varljivo i vreme ne samo da teče ravnomerno već se i usporava i ubrzava.

Postoji jedna mudrija opcija. Nikad u onom što si izabrao kao najbolje ne zadržavaj se dugo, ne drži ga se kao pijan plota i ne teraj do njegovog kraja. Ne pokušavaj, zato što si našao da je nešto »najbolje« i »savršeno«, da mu se klanjaš kao idolu i beskrajno forsiraš u svim okolnostima i za sva vremena. Dobro svega je potrošivo. Trudi se da od svega vrednog (a sve ima i svoje vredno!) uzmeš samo njegovo najbolje i izbegneš njegovo loše i zlo. To je teško ali u tome je suština umeća i majstorstva življenja.

340.

Ukoliko si u borbi sa jačim protivnikom tvoja defanziva i povlačenje treba da ima formu ofanzive. Ti ćeš napadati na protivniku tačke koje nisu rizične po tebe, ili izvoditi akcije koje ti ne mogu doneti premoć ali nisu rizične previše po tebe i još uvek su napadačke - bodovi u nevažeću površinu.

Tako se povlačiš ali istovremeno ne dozvoljavaš protivniku da razvije ofanzivu i sasvim te potisne. Naravno, ako se pruži zgodna prilika treba mu naneti i pravi pogodak ali to je najčešće skopčano sa ozbiljnim rizicima da se pogodak i primi.

341.

Kada se izvodi „opsada" protivnika ne treba u ovu uključiti sve snage koje se poseduju tj. ovu izvoditi pravim akcijama bez ostatka. Tada napadač dolazi u opasnost da iznenadnim kontranapadom protivnika bude pogođen. Dakle, opsada se izvodi uvek delom snaga tj. najčešće mnoštvom kratkih, lažnih akcija dok drugi deo snaga i zamisli je u pozadini i spreman da reaguje na svaki pokušaj protivnika da opsadu probije.

342.

Ako želiš taktizirati i izbeći u određenim okolnostima direktan sudar treba da se povlačiš. Ali treba da znaš da se sudar ne može izbeći i da tvoje povlačenje ima tačku na kojoj je granica. Zato u tom povlačenju vrebaj svaku zgodnu priliku da je iskoristiš za početak bitke pre nego što sam sebe sateraš na zadnji metar. Dakle i u povlačenju se ne treba sasvim povlačiti i čekati kraj.

343.

Sitni duhovi nastoje da napadnu sve, pametni mačevaoci napadaju samo najvažnija mesta. Oni pariraju samo opasne udarce, a sitne slučajeve preziru. Starinska izreka kaže: onaj ko hoće da sačuva sve, izgubiće sve.

Stoga uvek žrtvujte sitnice i idete na suštinske stvari. Suštinske stvari se nalaze tamo gde i neprijateljeve najveće snage. Kad poraziš ovo suštinsko i sve one sitne čarke i provokacije nestaće same od sebe. Ako budete reagovali na njih izgubljeni ste.

Dostojevski je jednom povodom slične situacije napisao: »Ko se zaputio u jedan grad i baca kamenje na svakog psa koji uz put zalaje na njega, neće nikad i nigde stići.«

345.

Da bi mačevalac odredio čega se treba bojati u odnosu na protivnika treba da zna šta od njega može očekivati.

347.

Ne vidi mačevalac, koji je početnik, svoju veštinu na isti način kao i onaj ko se uzvinuo visoko u svom umeću. Pogled odozdo prema vrhovima i ono što se vidi je drugačiji od pogleda odozgo prema niziji. Zato jedan od svoje veštine traži i u njoj nalazi jedno a drugi od svoje veštine traži i u njoj nalazi nešto sasvim drugo. Ima i onih koji se uspinju i shodno tome svaki njihov korak, od mesta do mesta, daje drugačiju sliku veštine.

Definicija mačevanja, dakle, ima puno u zavisnosti od beskrajnog broja položaja koje mačevaoci moraju proći dok je uče, no svi ti položaji su uvek i jedino u granicama dva: istine onog neukog na dnu i istine prosvetljenog na vrhu.

348.

Svaki mačevalac treba da je svestan da ukoliko želi izvoditi istovremeno napad na više tačaka protivnika, sa ciljem da ga fintira, u toj meri on uvek više i slabi svoju odbranu a napad usložnjava i delimično ga sebi otežava.

Protivnik koji ne reaguje na složeno fintiranje tj. napad na više strana već oseća ili zna gde će ovaj završiti lakše će nas dočekati na toj tački, ili će u taj naš složeni napad delovati kontranapadom od koga će nam biti vrlo teško da se branimo.

Iz tog razloga svaki složeni napad i fintiranje ne treba da ima toliko elemenata da se razredi. Naći meru i u varanju je prava stvar. Previše varanja dovodi do suprotnih rezultata, kao i previše istinitih napada.

349.

Uistinu, savremeni su raskrstili sa prošlošću, ali prošlost nije raskrstila sa njima.

350.

Kaže se da kad protivnik beži treba mu podići zlatni most: to je greška - treba ga goniti dok god se to može pošto, u protivnom, on će se konsolidovati i ponovo napasti. To ne znači da u gonjenju treba primeniti bezuslovno sve snage, već deo snaga ili akcija koristiti dok god protivnik ne odstupi van borilišta ili ne primi pogodak, a deo imati spreman ukoliko on priteran u kraj iz očaja krene u kontranapad - da ovaj primi i na njega uzvrati.

351.

Uvek pođite od prepostavke da protivnik ima opasne planove i uvek imajte pripremljen odgovor. Ali ne dajte toj računici da vas obeshrabri: oprez je dobar samo do neke mere.

352.

Čim u jednog mačevaoca popusti disciplina i čim udobnost postane njegov cilj, njemu se bliži skori pad.

353.

U borbi svaki mačevalac treba tako da koncipira svoje akcije da uvek jednu akciju podržava neka druga. Ukoliko ide na apsolutno sigurno, delujući samo jednom akcijom i umišljajem da ona ne može omanuti - on rizikuje - sve može omanuti.

354.

Apsolutno je potrebno da često menjate svoje metode i izmišljate nove smicalice. Ako uvek postupate na isti način, protivnik će vas ubrzo pročitati.

355.

ačevalac koji hoće da razvija svoju veštinu treba da odbacuje stare navike ukoliko bi naišao na nešto bolje. Potpuno je pogrešno trpeti gubitke a pri tome ne ispravljati svoje greške. Ne treba teško menjati svoje običaje i navike, to je znak gordosti, lenosti ili tuposti karaktera. Često mačevaci čak ni očito dobre novine ne prihvataju ili ih prihvate posle nepotrebno dugog vremena, iako su i oni sami ubeđeni u njihovu korist.

356.

Ekstravagantni planovi koji zahtevaju preduboke ofanzivne prodore ili odveć krutu defanzivu uglavnom vode u propast pošto se zasnivaju na principu sve ili ništa. Da bi ste sa sigurnošću pobeđivali morate uvek postupati po pravilima: napredovati, dobro se učvrstiti, ponovo napredovati...

Planovi apsolutne defanzive nesprovodljivi su zato što će protivnik izvršiti opsadu ili lagano potiskivanje do zadnjeg metra. U svakom slučaju sposobnost i ofanzive i defanzive je ključ pokretljivosti pa i neočekivanosti - dakle i pobede. Ukoliko okolnosti nalažu ovi mogu samo biti akcentirani.

357.

Mačevalac treba da je u svakom trenutku budan i neumoran u posmatranju protivnika - čak i kada se borba neposredno ne odvija. Nikada ne treba da veruje da je video sve. Svakog trenutka on može videti nešto novo, a kadkad nam dobre ideje dolaze tek pošto smo dva ili tri puta posmatrali istu stvar.

358.

Pravilo koga se držim je ako hoćeš odmor, daj protivniku pune ruke posla. To ga tera u defanzivu, a kad se jednom nađe u tom položaju on je izgubio inicijativu.

359.

Za izbegavanje borbe koristi se akcija koja ima obeležja napada a u stvari je odbrana - napada se nevažno.... Protivnik tada (ako nije glup) pada pod uticaj sumnje da kujete izuzetno smele planove protiv njega. Taj stav se podupire time što se pred njim ne povlačimo lako. Često je dovoljno samo izgledati kao da ga čekate pa da ga prođe svaka želja da vas napadne. No ako on zaista napadne vi se iskradete - odstupite. On pomisli da vas je uhvatio a vidi da nema ničega, tada treba zauzeti položaj koji će mu onemogućiti da prođe pored vas a da ne zapadne u veliku opasnost.

360.

Sa protivnikom koji ima više snage ne treba taktizitari u smislu iscrpljivanja.

361.

Svaka taktička akcija pretpostavlja da protivnik ume da reaguje na pravi način na ono što nudite. U tom smislu je svaka taktička akcija neizvesna ukoliko protivnik je protivnik glup. Slično situaciji kada vi pričate vic a ne znate da li slušalac ima ili nema smisla za humor. U tom slučaju je najsloženiji deo taktike uočiti kakav je protivnik i da li će uopšte moći očekivano da reaguje na ponuđenu taktičku situaciji. Zato si delimično za izbor taktike uvek odgovoran i ti sam.

362.

Nije dovoljno samo naći zgodnu priliku. Pametno bi bilo ponekad ovu i namerno propustiti ukoliko nisi dovoljno sposoban da je realizuješ, ili sasvim siguran da nije reč klopki.

363.

»Stvaralac je bio taj što je razbudio onaj nepatvoreni čovekoljubivi duh, koji je čak i u stara vremena varničio kroz učenja vrsnih reformatora i filozofa, onaj duh koji ljudi unose u svaku vrstu rada bez obzira na struku i položaj – ne toliko zbog materijalne koristi ili naknade – mada se i tim razlogom može rukovoditi – već prvenstveno radi uspeha, radi zadovoljstva koje pruža postizanje uspeha i zbog dobra koje su time u stanju da pruže svojim bližnjima. Svojim žarom ova vrsta ljudi i danas ide napred, gonjena dubokom ljubavlju za svoje učenje, ljudi koji čine čuda na svojim poljima rada čiji je osnovni cilj i zadovoljstvo da sakupljaju i šire znanja, ljudi koji gledaju daleko iznad zemaljskih stvari – njihov simbol je »Excelzior*«! Pozdravimo stvaraoce, zahvalimo im, nazdravimo u njihovo zdravlje.«

* Lat. uzvišeno, sjajno, savršeno, izvanredno, izvrsno.

Nikola Tesla

364.

Plan akcije treba da predvidi šta sve protivnik može da učini i da sadrži sredstva za njegovo osujećenje. Ali to nije sve. On treba da ima i rezervnu varijantu ukoliko ne uspe.

366.

DRUGA VEŽBA ZA KOVANJE I OŠTRENJE DUHA

Nizašta ne govori: »Ne valja! To treba da bude...«, već se pitaj nisi li mu možda nedorastao, ili slabo vidiš, ili plitko misliš, skučeno osećaš...? Ko može premeriti beskraj ispred i iza jedne stvari? Pronađi vrednost i u onom što već jeste takvo kakvo jeste. Ima je inače ga ne bi bilo. Ako nisi zadovoljan, ono što ti nije po ukusu ne menjaj i ne razaraj već stvori novo, drugačije ili suprotno pored njega. Svaka biljka ima svoje mesto u bašti sveta.

Dobacivaće ti: »Vidi gde ide! Odvaja se! Neće gde i mi!? Buntovnik! Otpadnik!«. Gledaće te popreko – sprečavaće te. Uvek oni koji idu negde drugde ubeđuju da si ti zalutao. Ne osvrći se! Čovek ne treba stalno da ide ukorak sa ostalima. To nije otmeno, a i zaglupljuje. Oslušni i drugačije ritmove. Hrabro zaigraj i uz sopstvenu muziku ma kakav bio njen takt a melodija neobična i daleka. Jednom okrenuti leđa svima, stvoriti svoj cilj i zaputiti se u neponovljivu misiju, kao moreplovac u nepoznato, imperativ je svakog plemenitijeg karaktera koji hoće da bude blagorodan i sebi i drugima.

Ako si rešio da postaviš sebi taj cilj sa njegovim DA i NE, jer nijedan vetar nije dobar za brod koji ne zna kuda plovi, biraj uvek sopstveni a ne put epigona i imitatora i ne mogu sve! Eventus stultorum magister est - Uspeh drugih je učitelj samo za budale. Ali znaj: nije originalan onaj ko ide tamo gde još niko nije išao već onaj ko ide tamo gde niko osim njega ne može ići. Pođi tom stazom makar i po cenu da se izgubiš!

Ne usteži se pred neizvesnim – prihvati posledice. To je hrabrost. Tvoja nada jedino leži tamo gde i tvoj najveći strah. Ne boj se sunovrata – nauči kako da se uvek dočekaš na noge. Ako ipak padneš, budi primer kako se ustaje. Ne ustukni pred neuspehom nego smelije napred kroči! Porazi su humus iz kojeg se raste. Nesreće i štete okreći u svoju korist, nauči kako da te jačaju, jer one oblikuju čoveka i prisiljavaju ga da se upozna sa sobom. Prepreke vrsnog ne lome već ga natežu kao luk iz kojeg će poleteti preko sebe kao strela. Ne boj se zato svojih granica već probaj da ih pomeriš.

Budi kao sunčani časovnik i meri samo vedre sate a gubitke i poraze zaboravljaj - i idi dalje. Ta alhemija je najveća životna veština. Pokušaj da svaki novi dan živiš kao da ti je poslednji jer život je ono što sada i ovde nepovratno protiče dok se ti pripremaš da živiš sutravako jutro otkrij neki novi svet. Ako ga nema – stvori ga. Neka ti nijedan dan ne prođe bez iskoraka i gesla: što više puta – prvi put! Probaj uvek i ono drugačije, još češće probaj ono suprotno. Otvori se! Samo takav život neće biti roman koji ti se desio već roman koji si sam napisao.

Nikad se ne miri sa teškoćama, ne predaj se! Nema neosvojive tvrđave već samo loše napadane tvrđave. Neke prepreke se obilaze, neke prelaze, neke obaraju, neke preskaču, neke potkopavaju a pred nekim se valja povući i stpljivo sačekati da same padnu. Zato budi spreman na najteže kao na igru i probleme vidi kao izazove a život kao eksperiment. Ako tako gledaš ne samo da ćeš plodno već i veselo živeti i smejati se.

Neka te uvek privlači neizvesno, teško i nedohvatljivo - prava snaga i izuzetnost čeznu za nemogućim zadacima. Kad nešto činiš posveti se tome ceo: telom, osećajem i mišlju - samo tada će ono oživeti i progovoriti jer koliko daješ toliko ćeš i primiti! Budi beskrajno strpljiv sa sitnicama: u tim bitkama se izgrađuje disciplina i obučava ratnik za pobede u ratovima najkrupnijih razmera.

Ne gubi vreme jer život je kratak ali nikad ne zamenjuj cilj sa brzinom - žuri ali polako! Festina lente. Ako činiš sa oduševljenjem od svog poduhvata ne traži uspeh. Plaćen si unapred. Trudi se da otkriješ lepotu, vrednost i istinu u svemu jer sve što misliš, vidiš, čuješ, osetiš ili ti se desi ima u sebi i to. Ali budi i kritičan: dok misliš svojom glavom, osećaš svojim srcem i veruješ svom telu znaj da je svaka istina o nečemu uvek samo deo istine - ništa se ne može dobro ispeći ako se ne okreće sa svih strana! Ne budi jednoumac koji kao sumanut gleda stalno u istom pravcu i na isti način. Probaj da činiš i o svemu sudiš što bogatije i raznovrsnije jer istina je jedna ali raznolika.

Ne traži uskogrudo samo »sreću« već borbu, ostvarenje svog poduhvata, plodnost, stvaranje i otkriće novih svetova. U formulu svekolike sreće ulazi i odbacivanje trčanja za srećom. U borbi životne udarce ne primaj nikad kao mučenik već kao mudar ratnik: od nesreće se sklanjaj kad možeš, ka njoj trči ako treba, izdrži je ako moraš. Odbaci uverenje da su tvoj uspeh i radost upravo u onom što ti nedostaje. Svet nedostajanja je beskrajno nedostižan kao i svet koji već imaš. Nisu stvari vredne pa ih zato hoćeš već one zato što ih ti hoćeš postaju za tebe vredne. Izvešti se da tvoje »treba mi« i »imam« bude što izbirljivije i skromnije i da oni ne idu za onim »mnogo« već »vrsno« ! Čoveku iz sveta oko njega nedostaje uvek utoliko više ukoliko on ima manje sveta u sebi. Zato čovekovo pravo bogatstvo nikad nije oko njega već u njemu samom. Onome što si stekao ne robuj - ostani uvek svoj i spreman za život i bez toga. Zapamti: u svetu u kome se sve kreće nema sigurnog vlasništva čoveku ni u čemu.

Nastoj da dohvatiš ono bolje ali neka ti savršenstvo ne bude opsesija. Oseti meru. Stalno pokušavajući da učiniš bolje pokvarićeš mnogo od onog što je već odlično a živeći za nedohvatljivo bićeš večno nezadovoljan u jedinom svetu koji dohvataš. To je klopka za samoljubive, slavoljubive i sujetne koji su osuđeni na Ikarov pad. U savršenstvo sveta i čoveka spada i njihova nesavršenost.

Ako misliš da bežiš, znaj – nemaš gde pobeći! »Greši se i unutar i izvan trojanskih zidina«. Kolač života je na svakom mestu isti i ima sve ukuse! Pitanje je samo sa koje strane se počinje kušati. Gde god da stigneš neizbežno ti je suočenje sa svime a ponajviše sa sobom. Nema, zato, dobrih i loših puteva i pejzaža već samo boljih i lošijih pešaka i posmatrača. Ko hoda svetom bolesnim nogama tome nijedan put nije dobar. Odličnom čoveku svuda je odlično!

Nemoj da si uvek i samo trezvenjak. Razum je trgovčić koji kratkovido premerava gubitke i dobitke. On drži dizgine strasti – snažnih, divljih konja koji grabe napred i vuku kola života u život. Da bi se pametno živelo, zato, nije dovoljna samo pamet jer mudrost u sebe uključuje i ludost. Ona pokazuje jedino površinu postojanja i računicu konačnih brojeva. Tek strast osvetljava i naličje života: energiju, ono beskrajno, neprebrojivo, nepredvidivo i neizračunjljivo – so života. Najveća je ludost hteti uopšte ne činiti ludosti! »Kupatila, vina i Venera kvare telo ali kupatila, vina i Venera daju nam život!« Baci povremeno vage u stranu – imaj meru, ali i meru u umerenosti. Seti se da je đavo stao između dva sveštenika i rekao da je vrlina uvek u sredini! Da bi čovek živeo nedovoljno je da živi jedino po svom razumnom izboru. On mora, po nužnosti života, da živi i sve ostalo: krajnosti i meru, mudrost i ludost, ljubav i mržnju, lepotu i ružnoću, napredovanje i nazadovanje, plime i oseke... i ništa od toga ne može se zaobići. Ništa od toga se ne sme hteti zaobići!

Ukoliko si uspeo da svojim rukama načiniš takav oklop, iskuješ svoj mač i pozdraviš se sa sobom imaj na umu: početak i uzlet svakog poduhvata je najlakši jer vatra se lako pali ali mučno održava i kontroliše. Teškoće su uvek tamo gde ih ne očekuješ i one rastu što si bliže cilju a cilj uzvišeniji. Na samom vrhu je uvek najteže i najopasnije. Tu je kao na Olimpu: sa svih strana biju vetrovi i gromovi - a između njih sve je božansko. »Raj je jedino pod senkom mačeva!«. Znaj da ćeš biti sam! Nikuda ne vodi sopstveni put ako ne ide i preko samoće. No, ne očekuj usamljenost! Retke prijatelje ćeš stalno nalaziti među saputnicima koje si stvorio, penjačima na koje si naišao i svojim predhodnicima, večnim svetionicima. Neprijatelje takođe! Njih uvek primaj sa zadovoljstvom jer oni su najbolji znak da rastu tvoje vrednosti i zasluge. Od svakog na koga naiđeš, prolaznika, prijatelja i neprijatelja, pokušaj da uzmeš sve a daruj mu samo jedno – inspiraciju za životno oduševljenje.

Ako si vredan, pravi ili postaješ pravi stupaj napred i ne odustaj od nauma, važna je odlučnost i istrajnost da izdržiš do kraja – prećićeš kud si se zaputio. Ako si lenjivac i hoćeš da budeš samo glumac, pozer i maneken - ostani gde jesi. Sve je samo na tebi! Ne sumnjaj u izabrani pravac. Svaki put je ispravan put ako si ti vrstan i njime istrajno dobro koračaš naoružan štitom strpljenja i mačem upornosti.

»Ali šta ako sam ja pogrešan, ako je moj cilj pogrešan, ako promašim, propadnem, ne uspem, ako me slome...!?« Tako jednom uvek pita onaj ko još nije dostojan da krene. Ako je tvoja uplašenost za sebe jača od tvoje životne vatre – strasti, nikad nećeš živeti i nikud nećeš stići jer tvoj život će biti život mrtvorođenog. Postani plamen i bujica! Izgori u svom vatrometu! Samo ono što izgara u sopstvenoj vrelini - kao sunce, živo je, nosi život i donosi plod. »Ali, to je opasno!« Kukavica pita: ima li nešto manje opasnije od – živeti!? Čovek se rađa kad se pozdravi sa sobom, donese odluku u sedmom udisaju, i zbog sebe zakorači u neizvesno. Tek tada on postaje živ i svom rođenju i smrti može stvoriti neki smisao. Ako u tom poduhvatu propadneš desiće ti se - ništa! Bićeš ono što bi bio i da nisi pokušao: pogrešan, sa pogrešnim ciljem, promašen, propao, neuspeo, slomljen...! No, ipak ima jedna ogromna razlika: postaćeš zreo, a tvoje postojanje, čak i ako ne uspeš u svom poduhvatu, biće bogatije i ispunjenije za jedno veliko životno stremljenje - pokušaj da ugradiš jedan novi kamen u veličanstvenu građevinu života. S tog puta još niko nije pogledao u nazad sa kajanjem već samo sa žaljenjem što nije otišao još više napred.

Ukoliko ti se išta od ovog učini suprotnim i nesaglasnim znaj da slabo vidiš - SVE je nesaglasno! Na tebi je da stvoriš harmoniju iz njegovog nesaglasja i lepotu iz njegovih kontrasta.

367.

U savladavanju svake veštine, pa i mačevanja, nužno je proći više prepreka. Svaka od njih ima svoje dobro i zlo, teško i lako, lepo i ružno, ljubav i mržnju..., ceo život za sebe. Na svakoj od tih prepreka putnik može zastati ili zauvek ostati jer na tom stepeništu se prelazi samo onoliko stepenika koliko pripada po zasluzi i tome kakav je čovek. Niko još nijednu od prepreka, na putu do kraja, nije preskočio a da se ona, kad-tad iznova i negde drugde nije pojavila pred njim, sačekala ga i tražila da bude savladana.

Na prvoj prepreci je potrebno raditi dugo, uporno i ogromno a rezultata nema, štaviše množe se štete i gubici. Padovi i otpori su na svakom koraku, a sumnje se množe. No to stanje minusa valja izdržati.

Na drugoj prepreci je potrebno raditi jako puno a rezultata nema, ali ipak nema više ni šteta i gubitaka, padovi su ređi i manji, otpori se smanjuju, a sumnje ćute. No, to stanje nule valja izdržati.

Na trećoj prepreci je potrebno raditi puno a rezultati su skromni. Otpori su tu ali rastu i snage, padova skoro nema, sumnje se povlače. No, i to stanje skromnog uspeha valja stoički izdržati.

Na četvrtoj prepreci se radi takođe puno ali i rezultati su veliki i jednaki uloženom radu. Što se više zalažeš i rezultati su veći! Prepreke nestaju, sumnje su izbrisane, otpori su zabavna igra za snagu koja buja. To stanje ravnoteže najduže traje.

Na petoj, predposlednjoj prepreci, mačevalac radi malo ali rezultati premašuju višestruko uloženi rad. Ono vrsno u njegovoj veštini prosto samo, na sitni mig, počinje da izvire iz njega. On je postao majstor koji briljira - sa malo postiže ogromno - vrhunac. To umetničko stanje uzvišenog artizma, lepote i slobodne igre treba izdržati i ne oslepeti pred njegovom čarobnom zavodljivosti, ne slomiti se u oholosti i nadmenosti zbog svog položaja.

Na šestom, poslednjem koraku, na kraju, mačevalac ne čini više ništa. On miruje i promatra, kao dete širom razrogačenih očiju - čudo. Od njega se nešto otkinulo i rodio se jedan novi svet – pokret koji se oživeo sam iz sebe. Sve što je ikada naučio, radio, postigao i dostigao pokrenulo se i počelo da dela i igra pred njegovim očima, samo i slobodno, kao ruke vrsnog pijaniste. Sva dobra svih veština, kao iza jednih prvi put otškrinutih vrata, do vrha nakrcane RIZNICE, razlila su se pred njim i poput bujice ga zasipaju donoseći mu preobilje najraznovrsnijih plodova – raznobojno grožđe jedne prebogate jesenje berbe.

On prestaje mačevati. Počinje se kriti, izvlačiti i sklanjati u stranu kako bi iz senke što jasnije promatrao osunčanu igru čigre postojanja. Obuzet je samo jednim: da čini ono za šta su stari Grci znali da bogovi najradije čine – PROMATRA i MISLI. Zato i odlazi...NEKUD.

Gde je to NEKUD? Aaa, to vam ne mogu reći – to je majstorska tajna. I vi ako jednom otputujete u to NEKUD bićete svima nemi o njemu. O najvećim, neizrecivim, stvarima možemo samo ćutati i smeškati se, ili, ako baš mora, pokušati sa poezijom.

No, ipak ću vam odati makar nešto. On je, iako to nije znao, krećući se svojim sopstvenim putem samo išao prema jednim od mnoštva najrazličitijih ulaza u podrum velikih, bogatih berbi - naišao je na odlično staro vino i sad...

PRIJATELJU KOJI KREĆE NA PUT

Prijatelju, ne zaboravi
Na skriven u čestaru
Cvet šljive!


                                                                            Macuo Bašo

Svi tekstovi objavljeni na ovom linku od trenutka njihovog publikovanja u elektronskoj formi (a po Zakonu o autorskim pravima Republike Srbije) su autorski zaštićeni i zabranjeno je njihovo korišćenje u celini ili delovima, autentično ili modifikovano, u bilo koje svrhe putem bilo kojeg medija a bez predhodne pismene saglasnosti autora Aleksandra Stankovića.

* NASLOVNA

* GLAVNA STRANA

* NAŠI PROGRAMI

* KONTAKT