....
ŠKOLA MAČEVANJA
"SVETI ĐORĐE"
www.macevanje.org
   

ISTINITI DVOBOJI

 

Podaci o izloženim dvobojima su verodostojni i objavljeni na osnovu regularnih zapisnika sa održanih dvoboja, ličnih izjava učesnika ili sačuvanih istorijskih tekstova.  

 

   "Grci i Rimljani su bili arhetip hrabroj i junačkog ali nisu ništa znali o "duhu časti". Dvoboji su se u njihovo doba praktikovali ne kod plemičkih klasa stanovništva već kod najmljenih gladijatora, robova ostavljenih na milost i osuđenih prestupnika, koje su, naizmenično s divljim životinjama, huškali jedne na druge u doba velikih kriza kad je trebalo radi razveseljavanja naroda pružiti "hleba i igara".

   Da je među starim i kulturnim narodima i civilizacijama predrasuda borbe na život i smrt radi častoljublja bila potpuno strana dokazuju mnogobrojna obaveštenja koja su do nas došla. Kada je, na primer, jedan varvarski vođa germana izazvao na dvoboj Marija, ovaj rimski vojskovođa i junak, mu je poslao odgovor da se "ako mu je život dojadio, može obesiti", ali mu je, za svaki slučaj, predložio za megdan bivšeg gladijatora, s kojim se može tući do mile volje". Antigon je na poziv Pira na dvoboj odgovorio da je za umiranje važan pravi momenat, a ako je Pir nestrpljiv da umre, da može sam da potraži mnogo drugih i raznih načina da umre npr. da popije otrov a i on mu može preporučiti jednog svog svog roba veštog s kopljem. I Sokrat je često  ispitivao razne nedostojne postupke prema kojima se ponašao s visine i potpunim mirom; kad je jednom dobio udarac nogom, primio je to strpljivo rekavši čoveku koji se tome čudio: "Zar bih na dvoboj izazvao i magarca kad bi me ritnuo?"

   Vidimo, dakle, da je starima bio potpuno nepoznat čitav princip viteške časti jer oni se nisu mogli nagovoriti na mračne i pogubne farse u kojima beznačajne stvari, zbog precenjivanja vlastite ličnosti koja jer je sitna doživljava se kao svetinja, preobraćuju u tragično važne. Očevidno, ovde u osnovi svega leži samo najneumerenija oholost i najodvratnija nadmenost.

   Ovaj ostatak divljačkog prava iz doba varvarstva postao je pribežište iz koga svaki podlac i budala može izložiti opasnosti slučaja da liši života najplemenitijeg i najvrsnijeg čoveka koji mu je kao takav obavezno omrznut. Ti najčešće iskompleksirani "ljudi od časti" čim neko izrazi mišljenje koje odstupa od njihovog, ili pak pokazuje više razuma nego što oni sami mogu da pokažu, odmah u svom "pravu jačeg" ističu spremnost da uzjašu bojnog konja i ako im slučajno u nekom sporu nedostaje protivdokaz u razumu oni se okreću bezumlju sile i primitivizmu.     

   Na ovaj način, iako danas nije dozvoljeno da se psi i pevci huškaju na borbe jednih protiv drugih, protiv svoje volje se huškaju ljudi na borbu do smrti smešnom predrasudom apsurdnog principa viteške časti koji im nalaže obavezu da se zbog svakojake gluposti međusobno bore kao gladijatori.

   I kao što smo se oslobodili izlaganja opasnosti da nam na putu svaka hulja dovikne "novac ili život", trebalo bi se osloboditi i opasnosti da nam se svaka hulja može obratiti sa zahtevom "čast ili život" i  primorati da odgovaramo svojim zdravljem i životom stavljajući na kocku glavu nasuprot šupljoj glavi."

 

(Artur Šopenhauer)

 

 

 

Brantom slika karakter Benvolija, tipičnog mladog čoveka 18. veka, rečima:„...ti ćeš se posvađati sa čovekom zato što ima u bradi jednu dlaku više ili manje od tebe. Posvađaćeš se sa čovekom koji krca orahe samo zato što imaš oči boje lešnika. Glava ti je toliko puna svađa kao šipak koštica, premda ti je od udaraca mekana kao zreo šipak. Posvađao si se s nekim čovekom zato što je kašljao na ulici, jer ti je probudio psa koji je spavao na suncu…” Po pitanju časti mačevalac ne treba da bude sitničar skučene duše i vrebati svaku priliku da odmah svaku situaciju dovede na rub. Zbog beznačajnosti i budalaštine pozivati se na čast znači precenjivati sopstvenu ličnost pa onaj ko hita da svaku neprijatnost po njega odmah suzbije po svaku cenu ili je divljak ili budala, ili sam ima loše mišljenje o sopstvenom dostojanstvu pa sebe mora u svakom trenutku ubeđivati da ga ima. Čoveka život prečesto dovodi u raznolike i smešne situacije da bi on svaku svoju radnju neprestano stavljao na tas časti. On treba da ima i meru tolerancije i razumevanja pošto i ovi učestvuju u časti kulturnog čoveka pa se odnositi prema okolnostima ako ne sa mudrošću čije je srce širokogrudost a onda sa visine - sa prezrenjem. .

 

"Dnevnik učitelja mačevanja", Aleksandar Stanković

Dipon – Furnije (najduži dvoboj u istoriji)

 

Sve je počelo u francuskom gradu Strazburu 1794. godine. Jedan mladić po imenu Blum izazvao je nehotice srdžbu husarskog kapetana Furnijea. Taj naprasit čovek, uvek oran za kavgu, zahtevao je od mladića da podele megdan. Siroti Blum morao je da pristane i, naravno, pao je proboden husarevom rukom.

Dvoboj je ogorčio čestite Strazburžane zbog izrazito nejednakih snaga (u korist Furnijea), a i zato što je Blum bio jedini hranitelj siromašne i mnogočlane porodice. Da bi toj ojađenoj porodici pokazali svoje saosećanje, Strazburžani su u nepreglednoj povorci ispratili Blumovo telo. Time su ujedno ispoljili i negodovanje prema kapetanovom postupku.

Iste večeti kada je sahranjen Blum general francuske vojske Moro priredio je prijem u svojoj privatnoj rezidenciji. Bili su pozvani svi oficiri iz grada, ali general nije želeo da se tu nađe i Furnije. Naredio je svom posilnom, kapetanu Diponu, da stoji na kapiji i ne dopusti Furnijeu da uđe.

Kada se Furnije pojavio Dipon mu je preprečio prolaz i naredio mu da se vrati kući, po zapovesti generala. Ali je Furnije, čiju prgavu narav ni ubistvo Bluma nimalo nije promenilo, prosiktao. – Varaš se ako misliš da smo završili razgovor. – Pošto ne mogu da napadenem generala koji me je uvredio i zalupio mi vrata – nastavio je Furnie – izazivam tebe! Hoću da te nagradim za posredovanje – iscerio se na Dipona. Dipon nije ni trepnuo već mu je hladno odgovorio: - Tući ćemo se kad god hoćeš. Već odavno mi tvoje hvalisanje ide na živce i svrbi me ruka da te ućutkam.

Dvoboj je ugovoren za sutradan, na jednom skrovitom mestu. Obojca su bili tačni. Ukrstili su mačeve po svim propisima i žestoko nasrnuli jedan na drugog. Posle jednog munjevitog napada  Dipon je uspeo da rani svog izazivača i to prilično ozbiljno. Prišao je Furnijeu koji je pao i tada, na svoje zaprepašćenje, video kako ovaj menja bolnu grimasu na licu u izazivački osmeh:

- Tek ćemo se upoznati! – Zar hoćeš još da dobiješ? – odgovorio je cinično Dipon, a Furnije uzvratio:  - Dobićeš ti, i to uskoro. »Revanš« je zakazan čim se Furnije oporavio, a to je bilo za mesec dana. Ovog puta kolo sreće se okrenulo u korist husara. Padajući, ranjeni Dipon je, međutim, uzviknuo: - Sada je nerešeno, ali sledeći put će biti odlučujući!

Tako su se i treći put našli na istoj poljani izvan grada. Opet su prisustvovala dva svedoka, protivnici su odbrojali korake i izmenjali uobičajene viteške fraze, a onda je gvožđe zazvečalo. Doduše, pre dvoboja Furnije je predložio da ovoga puta koriste pištolje i tako brže reše ovaj spor ali je Dipon to odbio. Ne zato što je bio rđav strelac. Isuviše je dobro bila poznata fama o nepogrešivom Furnieu koji je obožavao da se zabavlja izbijajući metkom lulu iz usta svojih konjanika! Tako su ponovo ukrstili mačeve kojima su podjednako dobro baratali.

I, dogodilo se pravo čudo: ranili su se uzajamno, pali i jedan i drugi, a rezultat je i dalje ostao »nerešen«!

Svedoci su predložili da se protivnici rukuju i smatraju spor izglađenim. Ali i Dipon i Furnije su kao po komandi odmahnuli glavom i složno izjavili, da će se boriti sve do konačne pobede jednog od njih.

Kako su i jedan i drugi voleli red, precizirali su stvari do savršenstva. Ustanovili su pravila međusobnog dvoboja i sve lepo zapisali:

1) Kad god se gospoda Dipon i Furnije nađu na trideset vrsta jedan od drugog, oni će preći po polovinu te razdaljine kako bi se susreli s mačevima u rukama.

2) Ako jedan od njih zbog službe bude prečen da pređe polovinu puta, drugi će preći celu razdaljinu kako bi se uskladili zadaci vojne službe i zahtevi ovog ugovora.

3) Nikakav izgovor osim vojničkih obaveza neće biti prihvaćen.

4) Budući da je sačinjen dobrovoljno, ovaj ugovor ne može se raskinuti. Ovaj neobičan ugovor ne samo da je postao sastavni deo života dvojce oficira nego je učinio i nešto još čudnije: pretvorio ih je u prijatelje. Srećni su što se vide. Dipon i Firnije bi posle svakog dvoboja čvrsto stegli jedan drugom ruku i porazgovarali. Između njih se rodila čak drugarska intimnost. Recimo, počeli su da razmenjuju ovakva pisma:

 »Dragi prijatelju, proćiću kroz Strazbur 5. novembra oko podneva. Čekajte me u hotelu »Pošta«, pa ćemo izmeniti nekoliko udaraca mačevima...« Ili: »Dragi prijatelju, u vreme ručka biću zauzet zbog obaveza prema lovačkoj regimenti grada Linevila. Pošto si ti u Linevilu na odmoru, ako se slažeš, iskoristićemo tu priliku da ukrstimo mačeve...«

Tako su dva prijatelja-neprijatelja ukrštala mačeve već nebrojeno puta i uvek sa nerešenim rezultatom. Ton njihovih pisama postajao je sve prisniji. Kada je Dipon unapređen u čin brigadnog generala, dobio je od Furniea toplo pismo u kome mu od srca čestita čin i – raduje se što će to biti nova prilika da se još žešće okušaju.

Vreme je prolazilo. Furnie je i sam dobio čin generala, ali i prekomandu, upućen je u švajcarsko mesto Grizon. Kasarna se nalazila daleko izvan gradića a general Furnije je stigao usred noći. Bio je gladan i žedan a nigde u blizini nije bilo gostionice. Tada je ugledao osvetljene prozore malog zamka koji se nalazio na planinskoj kosi nedaleko odatle. Odjahao je tamo. Kada je stigao pred zamak, do Furniea su stizali glasovi: unutra se nalazilo neko raspoloženo društvo. Ušao je i stupio u salu odakle je dolazila buka. Obuhvatio je pogledom sve prisutne ali oči mu se ukočiše na jednom generalu koji se naglo podigao i poleteo mu u susret: - Furnije! – Dipon!

Za tren oka njih dvojca su isukali mačeve i pred zapanjenim skupom nasrnuli jedan na drugog ne prestajući da vode prijateljski razgovor, presrećni što su se posle višemesečnog obostranog ćutanja tako neočekivano našli. Posle dvoboja Dipon i Furnije su pali jedan drugom u zagrljaj i izljubili se.

Prolazile su godine, a žestina s kojom su se Dipon i Furnije sukobljavali u dvobojima nije ni malo splasnula. I ko zna koliko bi trajala njihova borba, da se posle devetnaest godina Dipon nije zaljubio. Zaljubio se toliko da je hteo i da se oženi. Furnije se u to vreme nalazio u Parizu, pa je Dipon otputovao u glavni grad da ga nađe.

Čim se pojavio, Furnije je spremno posegao za mačem, kako je već bilo utvrđeno njihovim ugovorom. Ali Dipon ga zaustavi: - Prvo me pažljivo saslušaj. Ja sam pred venčanjem i hoću da prekinem onu svađu. Došao sam da te se oslobodim. Kako bih postigao konačan rezultat, nudim ti dvoboj pištoljima.

- Pištoljima? Pa izgubićeš glavu! – odgovorio je Furnije. Ali Dipon je spremno nastavio: - Znam način na koji ćemo biti izjednačeni. Ima u blizini Nejvia jedna mala ograđena šuma kojom mogu da raspolažem. Otići ćemo tamo i udaljiti se jedan od drugog dok se ne izgubimo iz vida, a zatim ćemo se tražiti. Ko prvi ugleda drugog – pucaće.

- Slažem se – odvratio je Furnije – ali, upozoravam te: nemoj se mnogo nadati ženidbi!

Otišli su u šumicu i postupili po dogovoru. Šunjali su se između drveća naćuljenih ušiju i napregnuto osmatrajući okolinu. U jednom času njihovi pogledi su se ukrstili između lišća i obojca su se munjevito sakrila iza stabala. Diponu je srce kucalo u grlu.Bili su tako blizu jedan drugog i znao je da i najmanja greška za njega znači smrt. Posle nekoliko minuta napregnute tišine on se odluči na akciju. Jedan kraj svog regendota prebacio je preko dugačke cevi svog pištolja i malkice ga isturio kroz žbunje. Iz Furnijeovog zaklona je odjeknuo hitac. Kako se ništa nije čulo, ni jek ni pad tela, bilo je jasno da je zrno promašilo. Furnije se tome beskrajno čudio, ali je imao još jedan metak, pa kada se Diponov šešir pomolio, on opali i šešir odlete...Bio je tako podignut i nataknut na granu. Dipon se tada bez straha ukazao pred Furnieom koji stajao bled sa pištoljem koji se pušio.

- Tvoj život mi pripada – obratio mu se – ali ja ti ga neću uzeti. Kako god hoćeš, nastavio je Furnije. Dipon je nastavio: - Pripazi šta ću ti reći: ne odričem se svog prava. Zato čuvaj se dobro da mi se bilo kada ne isprečiš na putu jer ću ti prosvirati glavu sa dva metka baš kao što imam pravo u ovom trenutku!

- Tako se okončao verovatno najduži dvoboj u istoriji, na koji su protivnici utrošili bar po trećinu svojih života. I ostavili nas u nedoumici: da li su branili svoju čast kao vitezovi ili kao kavgadžije.

 

 Dembovski - Grizoni

 

Nevolje Karla Dembovskog počele su u poslepodnevnim časovima poslednje karnevalske subote 1833. godine. Šetalište na bedemima između milanskih gradskih kapija Porta Nuova i Porta Renca vrvelo je od maski, prepunih kočija, otmenih jahača. U razdraganoj gomili nalazilo se i dosta austrijskih oficira u civilu koji su  došli iz kasarne u Lodiju da se provesele jer je Lombardija bila pod austrijskom okupacijom.

Na sve strane letele su šarene konfete i trake ali bi, manje veše šale radi, proleteo i poneki kamen, komad gipsa, brašno itd. Tako se dogodilo da je pregrš gipsa pogodila  Karla Dembovskog pravo u lice.

Kad je otro oči od prašine, Dembovski je nedaleko od sebe ugledao otvorenu kočiju i u njoj četiri mladića kako se smeju kao ludi, očigledno na njegov račun. Jedan od njih se najviše smejao i mladi Dembovski u besu je zaključio da ga je on i gađao.

Pritčao je kočiji, zgrabio bič i ošinuo drznika. Mladići su mu uzvratili udarajući ga čime su stigli. Kočija je ubrzo morala da nastavi put pošto je gomila u zakrčenoj ulici bučno protestovala, a Dembovski je smesta saznao da se, na svoju nesreću, namerio na austrijske oficire iz husarske regimente i da je upravo išibao poručnika  grofa Grizonija iz Istre.

Karlo Dembovski bio je Italijan, sin Napoleonovog generala poljskog porekla i Marilde Viskontini iz visokog milanskog plemstva. Majka, koja je  rano ostala udovica, bila je čuvena po lepoti i po tajnim političkim vezama sa liberalima.U nju su, između ostalih, bili ludo zaljubljeni slavni pesnik Ugo Foskolo i ne manje slavni književnik Stendal. Dvadeset trogodišnji Karlo nije nasledio ni majčinu lepotu, ni očev vojnički duh. Bio je običan mladić, neupadljiv, inženjer koji je imao dosta novca, te nije morao da upražnjava svoju profesiju.

Kad se ohladio, Dembovski je shvatio u kakav je nezgodni sos upao. Vest se brzo raščula i prijatelji su mu savetovali da ode iz Milana dok se stvar ne zaboravi. Poslušao je, ali nije izdržao dugo. Već 13. marta uveče pojavio se odeven po propisu u milanskoj »Skali«. Njegovo prisustvo i te kako je bilo zapaženo.

Na prvoj pauzi prišao mu je austrijski poručnik Aleksander de Percel, predstavio se i zvaničnim tonom ga upitao kako se usudio da uvredi njegovo veličanstvo cara šibajući njegovog oficira. Dembovski je znao šta mu čast nalaže i smesta  je ponudio zadovoljenje  grofu Grizoniju.

De Percel je hitno napustio pozorište i ubeloj peni odjahao u Lodi. Izvukao je iz kreveta  bunovnog Grizonija koji je takoreći i zaboravio čitav događaj i nije ga ostavio na miru sve dok ovaj nije obećao da će poslati Dembovskom poziv na dvoboj.

Dembovski nije naročito baratao oružjem i iz nekog razloga više je voleo da se bori mačem. Sekundanti su, su međutim, insistirali na sabljam i tako je i odlučen, ali su direktni ubodi vrhom oružja bili zabranjeni. Za mesto dvoboja izabrana je poljana na imanju porodice Erba, u blizini Gorlija.

U rano popodne 15. marta stigao je na zakazano mesto Karlo Dembovski u cilindru i fraku, u pratnji sekundanta grofa Antonija di Belđoza i Masimilijana Majnonija, svojih najmilijih prijatelja. Istovremeno je iz drugih kočija izašao grof Grizoni sa sekundantima, od kojih je jedan bio de Percel, i sa vojnim lekarom baronom Bakonijem.

Protivnici su poskidali frakove i cilindre, uzeli sablje i duel je počeo. Prvi napad je ličio na obično čarkanje. Pri drugom dogodilo se nešto što niko nije želeo – Dembovski je, izgleda nehotice, zario vrh sablje Grizoniju u grudi.

Istog časa je i Grizoni Dembovskog pogodio u glavu. No, dok je ovaj brisao krv sa ogrebotine, Grizoni se srušio i izustio: »Umirem!« i izdahnuo. Nastala je gužva, De Percel je zgrabio Grizonijevu sablju vičući da će ga osvetiti, Dembovski je uspeo da zakači oštricom nogu svog sekundanta. Najzad su prijatelji, kojima je bio dovoljan jedan leš, uspeli da ubede Percela da osvetu ostavi za drugi put.

Ali kočijaš iznajmljenih kola odbio je da poveze mrtvaca u Milano i sekundanti su uz pomoć okupljenih seljaka preneli posmrtne ostatke grofa Grizonija u kuću gradonačelnika Gorlija. Ovaj je, plašeći se da i njega ne okrive, obavestio šefa milanske policije i leš je odmah prebačen u tvrđavu Sforca. Odatle je sutradan u pratnji počasne čete odvezen u Lodi.

Dvoboji su u to vreme već bili zabranjeni i de Percel je pokušao da sakrije pravi uzrok Grizonijeve smrti tvrdeći da je poručnik poginuo pri padu sa konja. Detaljna autopsija je ovo porekla, a vest o duelu stigla je kao na krilima čak do dvora u Beču.

Karlo Dembovski i njegovi sekundanti odjurili su pravo sa dvoboja u inostranstvo. Nisu pogrešili jer je austrijski car Franc I naredio svom šefu policije da sprovede strogu istragu. Suđenje Dembovskom održano je u odsustva okrivljenog. Dvoboji između civila i vojnika tretirani su u to vreme u Lombardiji kao politička provokacija protiv Austrije i Dembovskog je čekala robija od dvadesetak godina. Ali pri kraju suđenja došlo je do iznenadnog obrta koji nikada nije protumačen: iz Beča je stigao dekret o pomilovanju, potpisan carevom rukom, pod uslovom da Dembovski nikada više ne kroči na tlo Italije. Javnost je bila zaprepašćena. Pričalo se svašta, ali najupornije da oficir koga je išibao Dembovski u kočiji nije bio grof Grizoni već sin austrijskog feldmaršala Radeckog. Da bi se izbegao skandal izazvan de Percelovom brzopletošću, na dvoboj je umesto njega, izašao najmlađi među poručnicima, grof Grizoni. Ali, zar Dembovski ne bi primetio da je u pitanju sasvim druga osoba? Možda i ne bi, jer se tuča odigrala isuviše brzo.

Karlo Dembovski ostao je u izgnanstvu. Dugo godina je lutao Evropom, zabavljao se inače više nego što mu je bio običaj. Onda je iznenada počeo da pokazuje znake mentalne poremećenosti i smešten je u jedan švajcarski sanatorijum u kome je izvršio samoubistvo.

 

 

 Jedan zapisnik

 

Kad je reč o dvobojima u Srbiji treba reći jedan veoma zanimljiv podatak. Srbija je, naime, krajem XIX veka bila jedina zemlja u Evropi čije je zvanično zakonodavstvo priznavalo slobodu dvoboja. Posredno ozakonjenje prava na dvoboj je bilo izglasano na sastanku Narodne skupštine 10. januara 1899. godine.

Zapisnik vezan za izglasavanje ovog zakona je neobično zanimljiv. Reč je bila, naime, o članu 2, tačke 2 kojom se Vojni disciplinski sud smatra nadležnim, pored ostalog, »da sudi i rešava o nepravilnostima u slučaju dvoboja i po delima i sukobima van službe, ukoliko se posledice ne kazne po zakonu.«

S tim u vezi Dragomir Rajović, pravnik je rakao: » U krivičnom zakonu što god nije zabranjeno – dozvoljeno je. A u njemu, gospodo, dvoboj nije zabranjen, nije označen kao kažnjiv. I pitanje časti u celom svetu raspravlja se upravo ovim činom. Govoriti o štednji dragocene krvi kada je u pitanju čast, izlišno je, čast je skuplja od života. Vezati oficira, pa i svakog građanina, da on u pitanju časti ne upotrebljava dvoboj, znači ostaviti ga da bude kukavica ili lopuža, koju može svako da grdi, a da on to pitanje ne može da raspravi pištoljem ili sabljom u ruci. To ni u koliko ne izdiže karakter jednog čoveka. Čast se ne dosuđuje sudom. To se ne meri na oku, te da se kaže: vredi pet dinara. Vredi toliko koliko ko oseća. Poružna reč kad se kaže, valja je znati i dokazati, a pametan čovek treba da meri svoje reči. Ne, gospodo, za svoju reč, ljudi treba da su kadri da založe svoj život, a na prvom mestu – oficiri, koji nose odličja i oružje, koje i kralj nosi. Ono što je uneseno u ovaj zakon, nije doneseno unatoč ili protivno postojećim našim zakonima. Tu nema mučkog ubistva, već tu čovek oružjem u ruci svoju čast pere. To dejstvuje na karakter čoveka i ljudi će se više poštovati. Prema tome držim da je ovaj predlog umestan.«

S tim u vezi i predsednik suda, poslanik Ljuba Kamenčić kazao je sledeće: »Dvoboj među nama Srbima je stara stvar. Možemo mi to osuđivati i odbaciti, ali to je bilo, biće i mora biti. Uzmimo samo slučaj, gde čovek ne može da se zadrži, gde je u pitanju čast porodice. Je li moguće da u tom trenutku sudi hladno i i da traži sud? A šta je to, zar to nije dvoboj? Pa kad to u praktici svi ne osuđujemo, zašto onda da to osuđujemo kad ulazi u Zakon, koji reguliše kako to treba da bude, bar među onim ljudima koji su pozvani da čuvaju čast, ono što je najdragocenije u srpskom narodu.« On je kasnije našao ne samo da dvoboj nije »branjen važećim krivičnim zakonom već je upravo njime – dozvoljen! Tamo stoji: da onaj koji je učinio krivično delo u odbrani časti, imanja i života, potpuno se izvinjava (oslobađa). Pa šta je to? To je ovo isto. Dakle, gospodo, hoćemo da dopustimo da neko u odbrani svoga imanja ubije čoveka a nećemo da dopustimo da to isto uradi u odbrani svoje časti i časti svoje porodice!? Svima ne pomaže molitva, nego motika. To ne treba dokazivati. Mi imamo vrlo raskalašnih primera u običnom životu, da se tome inače drugačije ne može stati na put. Tu je jedini lek – puštanje krvi. I kad je tako, onda nemojmo braniti ljudima od časti, da oni ne raspravljaju ova pitanja onako kako su nekad naši stari, a i kako se to raspravlja u celom obrazovanom svetu. To su moji razlozi i, zato, ovo treba primiti.«

Međutim bilo je nešto glasova i protiv. Tako je poslanik Dragan Mucić za govornicom našao da: » Je bolje pravdu zadovoljavati na sudu nego u dvoboju.« a Stojanović da su dvoboji u prošlosti bili između neprijatelja – Srba i Turaka, a »ovo što mi hoćemo to je da se biju i kolju dva rođena brata, dva sina i da to hoćemo da ozakonimo. A ako to ozakonimo mi ćeno se ogrešiti. Našu krv treba da pričuvamo za druge prilike i za drugo vreme, koje će nas možda uskoro pozvati i našu krv za mnogo važniju stvar zatražiti.«

Ivan Stanisavljević je predlog ozakonjenja dvoboja smatrao »vrlo dobrim i umesnim« pošto: »Vi gospodo znate kakvih ima nevaljalaca! Oni umeju vrlo dobro da uvrede i to tako vešto, da ne možeš ni dokazati da je kriv, pa je vrlo glupo tužiti ih sudu. Treba ih zvati na dvoboj!« Poslanik Aleksandar Miljković uzevši reč reče:

»Dvoboj se ovim zakonom nikome ne natura! – Nigde u zakonu ne stoji napisano: ti moraš ići na dvoboj!...Dvoboj, gospodo, čeliči karakter, zato što svaki onaj koji je ubeđen da mu nema mesta u društvu ako ne ogovori sudu časti, odnosno pravičnosti, uvek će se dukčije ponašati i upravljati u tom društvu. Ovaj član je zato odista koristan za društvo i njegovo uređenje, ne samo za gospodu oficire nego i za sve uopšte«. Temu izglasavanja zakona o slobodi dvoboja je pretresao i poslanik Nikola Nikolić: »Vi hoćete da upućujete uvređenog na sud da se tužaka, a pri tom gubite iz vida kako to biva u sudu. Kad nekoga tužite, on traži da uvredu dokažete, pa vas još pita: a gde vam je tapija od vaše časti? To je, gospodo, žalosno! Pa i ako ga jedva sud osudi, to je petnaest dana zatvora. Zar je tako jevtina čast poštenog čoveka?... Dvoboj, naročito u vojsci, jeste stvar od preke potrebe. Dvoboj tu ima, pre svega, vaspitnu ulogu. Veoma je važno da ljudi, u međusobnom ophođenju, vode računa i da mere reči koje adresuju na druge. Kad čovek zna da će za svoje vređajuće ponašanje – a morate priznati da smo laki na reči – ako pusti svoj jezik da ne zna za granice, naići na oštricu mača, onda će vrlo dobro voditi računa šta će govoriti i gledaće da svake uvredljive izraze iz svog rečnika izbriše.«

Poslanik Milićević je izašavši za govornicu i izjavio da: »Ja sam, gospodo, svoje najbolje godine proveo u zemlji gde je duel bio takoreći na dnevnom redu ne samo među oficirima već i među građanima. Ja zato nisam nikada nikavih neprijatnosti imao. Prema meni se svaki uljudno ponašao i s punim pravom je tražio da se i ja tako ponašam. Regulisanje dvoboja je naročito važno za oficirsko društvo, jer se ne sme dozvoliti da, kad neko oficira uvredi, tu polete piksle i tepsije ili se potuca po sudovima, već tu treba staviti da se ta stvar na bolji, časniji način izvede, a to je dvoboj.« Na kraju je reč uzeo Ministar vojni koji je povodom predloga ovog zakona rekao sledeće: »...Dvoboja je i ranije bivalo, gospodo, dosta, bilo ih je mnogo, mada su bili zabranjeni. Zabranjeno je i ubistvo u Srbiji, ali se mi pri svemu tome, opet ubijamo. Zabranjeno je i batinanje i bijenje kočevima i vrljikama, pa se mi opet batinamo i bijemo. Ja sam rad da izbegnem nedostojno ponašanje oficira, u svakom pogledu i u svim prilikama, i stoga sam smatrao za dužnost da vam podnesem na rešenje jednu ovakvu odredbu, koja će da kazni nepravilnosti koje bi se u dvoboju vršile. A ako se pravilno dvobojuju i duelišu, ja im to ne branim. Ja im ne mogu zabraniti, a ni vi im ne možete zabraniti da se biju. Kad hoće da se biju, oni će se biti. Ja sam samo hteo da se reguliše to, da se dvoboj po pravilima izvršava.« Reči Ministra, kako je zabeleženo, naišle su na živo odobravanje a ozakonjenje dvoboja na »mala« vrata je izglasano  prihvatanjem velike većine poslanika.

U Beogradu, kao i širom Evrope, s početka 20. veka su bili popularni dvoboji rapirima, sabljama i pištoljima. Na popularnost dvoboja u to vreme ukazuje i veoma interesantna knjiga »O dvoboju« sudskog majora Gojka Pavlovića izdatu 1903. godine u Beogradu od strane »Savića i Kompanije« koja je u toj istoj godini doživela čak dva izdanja. Tada su se dvoboji masovno organizovali i u Vršcu obzirom da je to bilo jedino mesto u Austro-Ugarskoj carevini gde su dvoboji bili dozvoljeni. U jednom takvom dvoboju je kasnije, 1926. godine učestvovao protiv oficira Sondermajera i sam Miloš Crnjanski.

Knjiga je napisana, kako kaže autor, da bi »pružila čitaocima da se mogu upoznati sa zakonskom i običajnom pravnom stranom dvoboja, jer se ubistvo i druge povrede koje protivnici u dvoboju nanose jedan drugom, ne mogu smatrati kao obično ubistvo i obične telesne povrede, koje se kažnjavaju po opštim odredbama zakona, već u izricanju kazne za dela izvršena u dvoboju mora biti izvesne snishodljivosti i kazne ne smeju imati unižavajući karakter.« Major Pavlović u prvom delu knjige ukazuje na vrste dvoboja, pravila, procedure, kodekse i protokole dvoboja. Drugi deo knjige se bavi domaćim i stranim zakonodavnim zabranama i sudskom praksom vezanom za dvoboje, stepenima i vrstama neizbežne krivične odgovornosti za duelante, sekundante, svedoke i lekare kao i usklađivanjem moralno podržane institucije dvoboja sa njenom zakonskom zabranom.

Kad je reč o dvobojima u Beogradu treba spomenuti i interesantan podatak da je 1908. godine regent Đorđe Karađorđević – prestolonaslednik, iako je to bilo zakonom zabranjeno, izazvao jednog poručnika na dvoboj mačevima. Nije poznato šta je bio povod tog dvoboja ali je poznato da se on odigrao u Topčideru i da je pomenuti poručnik bio ranjen.

 

 

 

Metju – Verstik

 

U borbama gladijatora, profesionalnih mačevaoca 17 i 18 veka koji su izvodili najkrvavije javne borbe mačem koliko da pokažu sopstvenu hrabrost toliko i za pare možemo videti kako izgleda borba oružjem predviđenim za sečenje. Ketis nam pišući 1662. godine opisuje takvu borbu za nagradu i daje veoma jasnu predstavu ozbiljne borbe iako su protivnici profesionalci a motiv je bio privatna svađa. Istovremeni francuski opis od Žozefa der Rošfora iz 1672. Taj opis sličnog obračuna je još krvaviji. Posebno su interesantne različitosti između engleskog i francuskog načina borbe mačevima.

"Šetajući po novom pozorištu naišao sam i video prvi borbu za nagradu u svom životu. To je bilo između nekog Metjua koji je baratao svim vrstama oružja i nekog Verstika koji je zvučno sekao nekoliko puta po glavi i nogama tako da je sav bio poprskan krvlju. Borili su se sa dva oružja, tri puta za svako oružje. Iako se ovo dešavalo zbog privatne svađe borili su se sasvim ozbiljno. Ja sam uzeo jedan od mačeva i našao da je vrlo mali i sa tupljom oštricom nego što je kod običnih mačeva.

Borba je izvođena na pozornici u sredini amfiteatra gde su ušli borci uz pratnju truba i bubnjeva obučeni samo u košulje. Nakon signala koji je dao bubanj izvadili su mačeve i odmah počeli da se bore čarkajući se prilično dugo, oko 15 minuta, bez povređivanja. Obojca su bili veoma vešti i hrabri. Viši je imao prednost zahvaljujući engleskom načinu mačevanja koje više preferira sečenje od boda pa je lakše mogao da zada udarac po glavi. Niži je takođe imao svoju prednost jer je mogao zadati udarac bodom u stomak ili po levom bedru koje je više nezaštićeno. Tako su su ipak bili ravnopravni. No, visoki je udario niskog po ručnom zglobu ali ga nije sprečio da nastavi borbu jer je ovaj očito navikao da trpi bol. Uzeo je jednu do dve čaše vina da se okuraži i odmah krenuo da osveti svoje rane. Napao je njegovo bedro što je ipak visoki uspeo da zaustavi ostavljajući glavu potpuno slobodnom što je mali iskoristio zadajući mu udarac koji mu je otkinuo skoro celo levo uho.

Po mom mišljenju bilo je veoma nehumano dozvoliti ljudima da se ubijaju radi zabave. Hirurg je odmah previo njihove rane i čim je to obavio oni su nastavili borbu svesni svojih nedostataka i dugo su se borili, skoro pola sata do sledećeg primanja i zadavanja rana. Na kraju je niži propuštajući da ispravno odbije napad, iscrpljen dugom borbom primio još jedan udarac po povređenom zglobu i time je bio pobeđen jer je odbio da nastavi borbu sa mačem u drugoj ruci. 

 

 

 

Princ Anri od Orleana i knez Vitorio Emanuele

 

Još pre nego što se vratio iz Afrike, princa Anria od Orleanskog čekala su u njegovom pariskom apartmanu tri poziva na dvoboj.

Jedan od Genarala Albertonea, jedan od poručnika Pinija i jedan od Vitoria Amanuela, kneza od Torina. Sva trojca su Italijani.

Razlog je bio sledeći. Tridesetogodišnji princ od Orleana, sin vojvode od Šartra, unuka bivšeg francuskog kralja Luja-Filipa Prvog, je predvodio u februaru 1897. godine jednu ekspediciju u Afriku - Abisiniju (današnja Etiopija). On se bavio strastveno istraživanjima u dalekim i malo poznatim zemljama zbog čega je odlikovan krstom Legije časti. Princ je bio jedan od pionira svetske dokumentarne kinematografije. Princ je beležio svoje utiske za seriju reportaža za francuski list "FIGARO".

Baš tih dana je nekih 250 italijanskih ratnih zarobljenika bilo prebacivano pomoću italijaskog crvenog krsta nazad u Italiju. Oni su marta 1896. godine pretpeli težak poraz kod Adue od etiopske vojske pri pokušaju da od ove zemlje naprave koloniju. Tom prilikom je princ dobio niz informacija o kukavičkom ponašanju italijanskih vojnika a video je i dosta suza i zapomaganja dok su bili opremani nazad u domovinu.  O tome je napisao tekst za "Figaro".

Uvredljiva reportaža je ubrzo prešla Alpe i obrela se u Italiji. General Albertone, koji je upravo stigao iz Afrike izdiktirao je ljutit protest italijanskoj štampi i smesta poslao izazov na dvoboj sabljama. Duboko uvređeni reportažom bili su i italijanski vojnici. Kocka je odredila da poručnik Pini u ime vih oficira takođe pošalje poziv na dvoboj i otputuje u Pariz. Dok su izazivači čekali Anria u "Grand hotelu" jedan deo francuske štampe optužio je za kukavičluk italijansku kraljevsku kuću Savoja jer se niko od njih nije osetio pozvanim da izazove princa na dvoboj.  "Princ od Orleana ne može da se tuče sa prvim koji dođe…, to je ispod časti. Neka sa njim ukrsti mačeve neko od brojnih članova italijanske kraljevske porodice!" Kralj uUmerto Prvi nikako nije mogao, zbog protokola, da izađe na dvoboj. Isto je važilo i za prestolonaslednika princa od Napulja. Poziv na dvoboj poslao je, u ime italijanske vladajuće dinastije, Vitorio Emanuele iz kuće Savoja-Aosta, knez od Torina. On je imao 26 godina i po činu je bio konjički potpukovnik, ljubimac lepšeg pola. On je tada postao najpopularnija ličnost Italije. Iz skromnostgi i lepog vaspitanja, poziv na dvoboj poslao je u Pariz tajno još 6 jula, a javnost je o tome obaveštena tek 12 avgusta, kada je knez Torina inkognito, pod lažnim imenom, grof Karpeneto, prešao granicu na putu za Pariz. "Dva gospodina posetiće vas u moje ime…" napisao je Anriu Orleanskom.

Kada je 12 avgusta Anri od Orleana stigao u Marselj, zaprepastiula ga je gomila novinara kojom je smesta bio okružen. Počela su da pljušte pitanja. Odmah je izjavio da prihvata dvoboj sa knezom od Torina, dodavši da i dalje zadržava svoje pravo da govori i piše kako mu nalaže savest i da ima u rezervi još grđih pojedinosti o borbi Italijana kod Adue.  Tada je Anriu Orleanskom stigao još jedan poziv na dvoboj upućen od italijanskohg poručnika Ropea. To je predstavljalo vrhunac - četiri izazova od jednom od strane italijanskih "kukavica"!

Princ od Orleana se smesta stavio na raspolaganje knezu od Torina izabravši za sekundante Nikolu Leontijeta, ruskog plemića i Raula Murišona, ličnog sekretara. Princ nije isključio dvoboj sa generalom Albertoneom, dok izazove Pinija i Ropea nije ni uzeo u obzir kao upućenih od osoba niskog ranga.

Dvoboj mačevima odigrao se 15. avgusta 1897. godine u pet sati ujutro na maloj čistini šume De Marešo kod Versaja. Protivnici, sekundanti i lekari pojavili su se u zakazano vreme u elegantnim svetlim odelima i mekim šeširima no, kako je bilo ledeno jutro, kapute su skinuli i ostali u košuljama samo suparnici. O ispravnosti borbe starali su se naizmenično grof Leontijef i pukovnik Avogadro. Protivnici su pre početka dvoboja izabrali mačeve tipa "espada" (mali dvorski mač - špada) Dvoboj je trajao je tačno 26 minuta merenih hronometrom i i za to vreme je imao ukupno pet napada.

U prvom napadu, koji se odigrao u devetom minutu, su oba protivnika dobila lakše povrede. Anri od Orleana pogođen je lakše niz levu stranu grudnog koša. Vitorio Emanuele je istovremeno pogođen lakše u levo rame. Borba je odmah nastavljena.

U drugom napadu koji se odigrao u četrnaestom minutu borba se pretvorila u borbu prsa u prsa koju su energično prekinule sudije.

U trećem napadu, koji se dogodio u petnaestom minutu, Vitorio Emanuele je pogođen u nadlakticu desne ruke.

U četvrtom napadu, koji se odigrao u dvadesetom minutu, se mač francuskog princa iskrivio i polomio vrh udarivši u štirkani grudnjak košulje italijanskog kneza. Princ je dobio novi mač.

Peti i poslednji napad se odigrao u 26 minutu. Tada se mač Vitorija Emanuela zario oko 2 cm. u trbuh protivnika. Pritrčali su lekari, očistili i previli ranu a duel je završen pobedom Vitorija Emanuela od Torina. Anriu od Orleana su pomogli da priđe protivniku i čestita rečima: - Dozvolite mi, gospodine, da vam stegnem ruku -

Tako je spasena čast italijanske vojke. Kneza je u domovini očekivalo nacionalno slavlje, a kralj Umberto mu je poslao telegram sa čestitkom.

Priči, međutim, ovde nije kraj. Izazov generala Albertonea završio se bez dvoboja, razmenom učtivih pisama između sekundanata. Poručnik Pini, izaslanik italijanskih oficira, prošao je nezapaženo mada je dugo uzalud insistirao da se sa princom bori pištoljima.

Sam princ, koji je celu aferu i izazvao, nije bio dobre sreće. Pošto je čudom izvukao glavu iz zapaljenja trbušne maramice, posledice rane zadobijene u dvoboju, morao je dugo da se oporavlja u zamku svoje majke. Istraživačku karijeru je okončao u Sajgonu za vreme jedne ekspedicije. Tu je 1901. godine umro u tgrideset četvrtoj godini. 

                    

 

 

Fišer-Seker

 

Počelo je to sve jedne večeri 1870. kad je Mihalj Fišer, građevinski preduzimač, sedeo sa svojim društvom u kafani "NJUJORK"(kasnije "HUNGARIA) u Budimpešti, koji su bili u društvu svojih žena gospodskih manira. Za susednim stolom je sedeo Fišerov poznanik Dr. Mevorak u društvu plemića Sekera iz Češke koji je sve vreme napadno posmatrao lepe gospođe iz društva Fišera.

Po odlasku iz kafane Fišer se pozdravio sa Dr. Mevorakom i to je bilo kobno. Sledećeg dana u predvorju hotela "Royal" Fišer se slučajno sreo sa plemićem Sekerom i ovaj je zadržavši Fišera zatražio da mu "bribavi" jednu od sinoćnih žena. Na Fišera je to delovalo kao uvreda i ošamario je plemića u gnevu, koliko je mogao. Ovo je bilo dovoljno da mu plemić baci rukavicu. Dvoboj je bio neizbežan.

Sutradan u zabačenom delu jedne kasarne uz propisnu asistenciju sekundanata i lekara sa obe strane odigrao se formalni dvoboj od koga je počela da se vrtoglavo penje sjajna zvezda Mihalja Fišera.

Sama borba je trajala kratko. U trećem napadu Fišer je mačem prosto razneo lice plemića Sekera - od usta do uva. Borba je prekinuta, lekar je odmah intervenisao a unesrećenog su prvim vozom otpremili u Beč. Ali tomer nije kraj.

Jedan od sekundanata pobeđenog, izvesni Bakoš, sutradan je sreo Fišerovog sekundanta i preko njega je zapretio Fišeru da će ga "izudarati i ispljuvati" čim ga prvi put bude sreo. Ovo je već bilo dovoljno da se narednog dana na istom mestu organizuje novi dvoboj uz sav propisani ceremonijal.

Ovog puta je, međutim, počelo s pištoljima. Bakoš je prvi pucao - i promašio. Sada je trebalo da puca Fišer. Ali on je nadmoćno saopštio, onako kako pristoji pravom džentlmenu, da ne želi da koristi svoje pravo da se posluži pištoljem. Ovaj detalj je učinio da se o Fišeru stvori čitava legenda, da je to ćovek koji velikodušno odbija da hladnokrvno ubije protivnika koji je svoje pravo već iskoristio.

 Kad je odbio da puca prešlo se na dvoboj mačevima. Nije trebalo da se dugo čeka ishod: na grudima i na licu Bakoša začas su se zacrtale rane od kojih je jedna bila dugačka čitavih 15 cm. Ali ni na tome se nije završilo.

Sledeći protivnik Fišeru je bio penzionisani pukovnik Rožnjai, prijatelj plemića Sekera. I Rožnjaj je prošao kao i njegovi predhodnici. 

Fišer uskoro, zatim, na dvoboj mačem izaziva neki došljak i Slovačke - izvesni Bargaci koji isto tako loše prolazi. U još jednom susretu, takoše sa došljakom iz Slovačke, Fišer je prvo pokušao da se "incident" reši miroljubivo ali ovaj nije želeo da odustane od dvoboja i biva pobeđen.

Sve ovo je saznala mađarska policija. Međutim, ona nije išla za tim da uhapsi Fišera, prekršioca zakonskog paragrafa 298 koji zabranjuje dvoboje, već je upregla sve snage da iznađe kanal kojim su građani Slovačke došli u Mađarsku i da otkrije tu organizaciju koja "eto unosi nemir u zemlju i čiji su članovi, kao muve na lepak, naletali na Fičerov mač."

Mihalj Fišer sa svojim podvizima već je uveliko bio izašao iz uskih krugova i postao nacionalni junak. Jedna od najistaknutijih figura mađarskog javnog života, grof Albert Aponji prima Mihalja Fišera u parlament. Ovacije na sve strane.

 

 

 

Donal Mek Bejn

 

Donald Mek Bejn, Škot, daje možda najbolju postojeću sliku života evropskog profesionalnog borca tokom poslednjih godina 17 i prvih godina 18 veka. On je na mnogo načina autoritet Vilijema Houpa. Houp je bio džentlmen, mek Bejn nije, Houp nikada nije iskusio borbu lično dok Bejn izgleda da je bio upleten u nekoliko. U svojim ranim borbama je radio na principu pokušaja i greške i nije se pripremao. Njegova prva borba sa kolegom vojnikom nastala je zbog svađe oko para. Tada je bio razoružan. Ali on je učinio i drugi pokušaj i bio je uspešan pa je morao da pobegne. U Irskoj shvativši da je duel nešto što mora da se razume ozbiljno uzima časove a kasnije otvara i sam svoju školu mačevanja. Videći kako se radi u kolonijalnim zemljama otvara lanac škola za mačevanje sa bordelima u saradnji sa svojom ženom. Da bi otvorio jednu od tih škola morao je da se bori sam 24 sata pre nego što su ostali takmičari bili uvereni da ga mogu prihvatiti kao svog učitelja. Kao primer problema na koje je stalno nailazio u uspostavljanju svojih "ustanova" navodi svoje iskustvo iz Frajberga u leto 1704 godine. " Postavili smo sve vrste šatri za zabavu, imali smo najmanje 60 devojaka, 16 profesora mačevanja je odlučilo da ode u Prnc Eugen i gde su našli 14 hrabrih Holanđana kao pojačanje. Sledećeg dana su došla 24 mačevaoca i tražili su devojke. Pili smo, borili se 2 i 2, 11 Holanđana je poginulo i 7 mojih ljudi a ja sam imao 8 borbi. Pokopali smo naše mrtve i razišli se." Kad je napustio vojsku oformio je novu školu mačevanja i izvodio gladijatorske borbe. Borio se 37 puta za 2 godine. Poslednju borbu je imao sa 63 godine u Edinburgu kada je izmučen starim ranama i ožiljcima sa srebrnom pločicom na glavi zadao svom izazivaču 7 rana i slomio mu oružje. NJegovo glavno upozorenje za mnoge borce je "neveruj nikome". Borac treba da bude u gardu svo vreme, treba se držati principa francuskih majstora, pravila poštene, časne borbe i ponašanja xentlmena. Kad čovek stavi svoj život na kocku jedino pravilo je uspeh. Nikad ne okreći leđa svom protivniku ili onomsa kim si imao svađu. Nikad ne prihvataj njegovu izjavu da je poražen dok nemaš njegov mač u svojim rukama. Nikad ne prihvataj mač poraženog neprijatelja ako ti nije dodat balčakom. U svojim borbama on je sreo protivnike koji su bacali šešire u lice protivniku u sred borbe, ljude koji su bacali mačeve kao koplja kao i ljude koji su uzimali šaku zemlje i bacali je protivniku u oči. Neki su imali običaj nošenja zemlje u xepu upravo u tu svrhu, drugi su skrivali male pištolje u šešir. Njegova specijalnost, ako je rešio da ubije protivnika, je bila "veprov bod" - spuštao bi naglo ruku sa mačem od nivoa srtuka do nivoa kolena istovremeno bidući nagore ispod protivnikove odbrane. Eiborts sumira Mek Vejnov stil: "Čim stigne na polje borbe skida kaput i stavlja rukavice, drška mača treba da bude tako debela da mali prst može da je obuhvati i dodirne dlan. Ako je veća čoveka je lako razoružati jačim udarcem po sečivu. Kreće se kontiniurano, održava pokret i nikada ne dozvoljava protivniku da lako oseti (kontaktira njegovu oštricu). Leva ruka treba da je podignuta no nivoa levog oka. Najvažnije je da svi udarci budu odbijeni levom rukom. Najbolje je tako što će uhvatiti neki štap ili korice od mača po sredini pa time odbiti napade u rukavicu. Vrh drži blizu protivnikove garde i  preti njegovoj ruci ali ipak nije toliko blizu da ga ovaj može da dohvati i slomi."

Izvodi bod u šaku, ručni zglob ili ruku ali nikada iznad lakta jer ako ga tu napadne previše je blizu i time ugrožava sopstveno telo. Pogrešno je bosti u naletu i ispadu, poluispad je dovoljan jer kratak ubod je dovoljan za zastrašivanje protivnika kao i da ga probodete kroz celo telo. Posle ovakvog kratkog ispada mačevalac se mora vratiti u položaj veoma brzo, skačući unazad ili u stranu, ako je to moguće. Ako protivnik zakorači nazad da bi izbegao da bude udaren, leva noga mora biti pridružena desnoj i mačevalac mora ponovo stati u stav. Najbolji način napada započinje udarcima po sečivu a zatim slede jedan do dva lažna boda čiji je cilj da uplaše protivnika. Ako se povlači može biti obazrivo praćen sa stalnim poluubodima u šaku i podlakticu sa nadom da će otvoriti protivnika za zgodno hvatanje njegove oštrice i naneti bezbedan pogodak u telo.

Ali Donald ozbiljno savetuje da je mnogo manje opasno povlačiti se nego napadati po svaku cenu i ističe da to nije ni malo skandalozno kao što se to obično misli a naročito ako se ima u vidu da povlačenje daje mogućnost za protivnapad.

 

 

Duelomanija

 

Dueloman je bio baron d' Aspremont koji je imao po tri dvoboja u jednom istom danu. Bio je to i vitez Andrieux koji je u tridesetoj godini iza sebe imao 72 dvoboja i koji je obećavao život pobeđenima ako se odreknu Boga, a zatim bi sa zadovoljstvom ubijao »i dušu i telo«. Dueloman je bio i gospodin de Sainte-Foix, bivši poručnik konjice koji se odao »neprijatnoj zajedljivosti«. Pošto bi izašao iz kafea Procope rekao bi grubo nekom građaninu koji nosi jareću bradicu »smrdite kao jarac«. Ovaj bi naravno prihvatio dvoboj i oni bi ukrstili oružje gde bi samo Sainte-Foix dodavao svoje uvrede: »ako me ubijete ništa manje nećete smrdeti, a ako ja vas ubijem još više će te smrdeti«. Vitez Kazimir Eglion (1727-1783) borio se u 43 dvoboja mačevima u kojima je pobedio ali mačujući takvim stilom da je namerno izazivao protivnika da mu ovaj napadne ruku kojom drži oružje. U sva 43 dvoboja protivnici su mu proboli mačem levu ruku.

Duelomani su se uvek javno pojavljivali sa provokacijom. U Parizu, njihovo omiljeno mesto nije više bila leva obala Pariza već prepuna ulica; vitez de Breteuil i vitez Gravelles su mačevali u podne u Richelieuovoj ulici.

 

 

Neverovatni dvoboji

 

U vreme pohoda na Španiju 1814. godine desila se prepirka između 2 regimente, italijanske i francuske. Odlučeno je da će pravda biti zadovoljena oružjem: učitelji i njihovi zamenici će se boriti u dvoboju do trenutka kada više ne budu mogli da nastave borbu. 15. boraca je bilo raspoređeno sa jedne strane i i 15 sa druge strane. 

Francuski učitelj Jean Louis je bio protivnik italijanskom učitelju mačevanja; smrtno je ranio prvog, zatim drugog, pa trećeg i ozledio sledećih 12 sa 27 udaraca mačem. Posle tog podviga Jean Louis je osnovao više sala za mačevanje, naročito na jugu. Veliki pedagog francuskog mačevanja, kakav je bio Alexandre Dumas opisuje jedan veoma originalni dvoboj. Izvesni pukovnik Moussel 1814. godine imao je sukob sa jednim Rusom u kafeu oko bilijara. Nije želeo da izađe iz kafea a da se sukob ne završi. Tada je bilo uobičajeno da se bori mačem. da bi, budući da ni jedan ni drugi nije mogao da prekine, to radili na bilijar stolu. U trenutku kad je borba trebalo da počne, Moussel je pozvao konobara i kazao »Dečko, pivo za jednog!« Konobar je doneo jednu bocu i jednu čašu. »Ne uopšte ništa od toga!« rekao je Moussel, »pa mi se ne razumemo, biću jasniji:pokrov za jednog!« Trebalo je dakle doneti kovčeg. Hteli su da mu objasne, ali on nije želeo ni da čuje, preostalo je samo da donesu kovčeg ili on ne prestaje da se bori dok kovčeg ne bude tu. Tada se penje na bilijar sto, izvlači mač. Posle pet minuta prošao je mačem kroz telo svog protivnika i samo se okrenuo sa zadovoljstvom da vidi kako ovaj leži u svom poslednjem »krevetu«.

 

 

Bod »Jarnac«

 

Pre nego što je postao slavan, bod ili udarac »Jarnac« se prvi put izveo pod arbitražom Henrija II. Gledaoci su bili velikaši sa francuskog dvora. Sukob je izbio pod vladavinom kralja Henrija II. Guy Chabot, seigneur de Jarnac je rekao La Chataigneraieu da ovaj ima nešto s njegovom taštom i da je s njom živeo da bi joj izvukao novac i predstavio se na Dvoru. Drugi je to odbacio i rekao da je Chabot ljubavnik vlastite tašte. Chabot traži demant u oružju. La Chataigneraie, miljenik Henrija II, prihavata izazov. Dan dvoboja 10. jul 1547. Posle ceremonije i zakletve prema starom pravilu sudskog dvoboja, oružje je bilo predstavljeno borcima. Bacili su se jedan na drugog bodimice i sečimice. Odjednom Jarnac pogađa La Chataignera u levu potkolenicu i iz drugog udarca završava gde je i počeo, opet u istu levu potkolenicu. Udarac je ostao tajna. Protivnik nije znao odgovarajuću paradu. Tim više je udarac bio nepredvidiv i iznenadan jer je običaj bio da se napada lice ili prsa. Njegov nećak opisuje ovaj udarac kao regularan, i italijanski učitelj je smatrao da je borba bila lojalna i u kurtoaznom maniru. Po svom poreklu »bod Jarnac« nema pežorativno značenje: to je udarac ili bod koji je potpuno neočekivan.

 

 

Francuska i Italija

 

Postavljalo se davno pitanje da li je italijanska škola superiornija od francuske? Već u decembru 1895. godine održao se jedan susret sa pravim floretima u Prizu u krugu Jelisejskih poljana. Organizovao ga je časopis »Francusko mačevanje« - »za siromašne«, kao što je to naznačio plakat. Četiri italijanska učitelja mačevanja – Barbasetti, Pini, Sartori i Tagliapietra su se suprotstavili francuskim učiteljima – Rue, Berges, Rouleau i Prevost. Ishod ovog sukoba je bio neodređen i nov susret je dogovoren. Sedam godina kasnije revanš je poprimio sasvim drugi tok i doživeo je peripetije dostojne priče u nastavcima. Trebalo je više od mesec i po dana da bi se završila ova borba. U novembru 1902. dva francuska učitelja Kirshoffer i Merignac izazivaju na dvoboj dva italijanska učitelja Pessina i Vegu. S obzirom na pojavljivanje u italijanskim novinama uvredljivih reči italijanskih učitelja kojima su nazivali svoje francuske homologe »hvalisavi istoričari« ili »šampioni mesarstva« odlučiše da izađu na teren i duel se počeo pripremati. Italijani su želeli da se održi u Napulju, a Francuzi u Nici. Vlasti prefekture, pošto ih je iznervirala novinska reklama, mobilišu savet poslanika Italije koji je od istog događaja načinio političko-diplomatsku stvar. Počeo se tražiti teren pored Nice i sakriven od pogleda znatiželjnika i policije. Svi su se ponovo sreli u velikom hotelu u Nici, prefekturisti, svedoci, doktori, duelisti sa prtljagom punim oružja i svi krenuli u pravcu Monte Carla. U borbi Kristofer ranjava Vega u rame a Merignac ranjava Pessinu u grudi. Pošto su pozirali fotografima Francuzi ponovo dolaze u Nicu u automobilu. Što se tiče Italijana, svedoke i dueliste izbacuje iz zemlje uz pratnju policija.

 

 

Poslednji dvoboj u Republici

 

 

U maju 1974. godine u Krakovu, Poljska, dogodio se neobičan dvoboj sabljama. Naime, u krakovskom klubu umetnika "SPATIF" izbila je svađa oko izvesne devojke. Ona je okončana DVOBOJEM SABLJAMA koji je u dnevnim listovima nazvan "Poslednji dvoboj u Republici."

Dvoboj se odigrao na licu mesta sa sabljama koje su se nalazile kao deo ukrasa enterijera. Bila je toliko žestoka da su učesnici raskomadali luster, nameštaj i ogledalo. Nakon petnaestak minuta pobednik je stavio sablju pod grlo protivniku rekavši: "Darujem ti život - daruj mu devojku." Oboreni je prihvatio ovaj uslov ali kada se protivnik okrenuo iznenada je sa poda podigao sablju i mučki napao i ranio pobednika sabljom u bedro desne noge.

Ovo je bilo supotno svim kodeksima borbe, kaznenim zakonikom i pravilima uljudnog ponašanja. Čak se i devojka ponela suprotno tradiciji jer je pozvala policiju i zatražila zaštitu. Ona je izjavila "da ne želi da bude ničji trofej".

Policijski Kolegijum za prektšaje povodom ovog raspleta događaja  kaznio je samo borca pobeđenog u dvoboju i to na "3 meseca prinudnog rada u preduzeću "Gradska čistoća. "

 

Sudski dvoboji

 

U periodu kasnog srednjeg veka je postojala institucija tzv. sudskog dvoboja. To je dvoboj u kome ishod suočavanja simbolizuje presudu Boga i sam čin je imao vrednost sudskog dokaza. Odvijao se na polju koje je bilo zatvoreno i omeđeno užetom. Protagonisti su zauzimali svoja mesta koja su bila presvučena crnom tkaninom. Zatim su se obavljale odrežene religiozne ceremonije što bi bio dokaz da nikakve čarolije i vradžbine ne mogu uticati na ishod. Onaj ko izaziva protivnika na dvoboj bacao je rukavicu suparniku, a poslednji je u slučaju da je pokupi označio da prihvata dvoboj. Zatim bi herold (major polja) povikao: »Pustite da prođu dobri borci!«, a ovi bi naoružani oklopima, štitom i mačem otpočinjali borbu. Pobednik bi onda odlazio u crkvu da primi milost Božju i pri tom bi obesio, kao ex-voto, odeću pobeđenog, kacigu i ostalu opremu.

 Zvanični dokument iz 1385. godine opisuje jedan od poslednjih sudskih dvoboja koji se odigrao između normanskih plemića u prisustvu Charles-a VI na njegovom dvoru. Jacques Legris je bio optužen od strane Jean de Carrougea da se u toku noći maskirao i ušao kod žene Jean de Carrougea i iskoristio je dok je njen muž bio u Svetoj zemlji u krstaškom pohodu. Legris je protestovao da je nevin, ali na zahtev de Carrougea, veće je odredilo dvoboj. Božja presuda je bila nepovoljna po Legrisa, pobeđen je i njegova oprema obešena na samom polju. Nedugo potom, u trenutku dok je ispaštao ostale grehe i zločine, jedan kriminalac je priznao da je bio »kriv za taj stramotni čin« koji je bio povod dvoboju. Nakon te surove »sudske greške«, veće je sistematično odbijalo sve zahteve za »borbenim razrešenjem« tj. zadovoljenje pravde oružjem i ostavljali su kralju da svojom odlukom presudi.

 

 

 

 

Podaci su verodostojni i publikovani na osnovu teksta iz Rimskog arhiva (Sarjus W. Bel, preveo Miloš Đorđević)

 

Žene mačevaoci u starom Rimu

 

Prizor: vrela tela dve gladijatorke oblivena znojem u sparnoj atmosferi sunčanog rimskog amfiteatra; njihova bedra su pokrivena samo s lanenim kajševima i – suočene su jedna s drugom u simetričnoj pozi kao dve mačke licem u lice. Krupna brineta, kose do golih kukova čvrsto drži štit blizu golih grudi. Desnom rukom grčevito pritiska ruku mača »gladijus« čiji je vrh preteći navaljivao preko gornje ivice štita, tako da je njeno telo bilo zatvoreno plavom protivniku koji je napadao bodovima ali sa bočne strane štita. Svaka od žena je vešto parirala udarce i napadala neumorno. Zavaravanja, napadi i vešta povlačenja sledila su jedna drugo. Boreći se za vazduh, dok se znoj slivao niz njihove čvrste grudi i mišićave butine, premeštale su svoje oštrice kratkim pokretima i razmenjivale udarac za udarcem. Mačevi dve mlade gladijatorke bili su zaprljani i željni nove krvi. Urlanje mase je bilo kao udaljena grmljavina u ušima devojaka. Ono što su one čule bio je samo prigušen zvuk njihovog sopstvenog disanja. Njigove oči bile su pune mržnje. Brineta u jednom trenutku seče prema ramenu protivnice, ali je udarac vešto otpariran. Sada šalje jedan široki udarac prema devojčinoj glavi, ali plavuša to zaustavlja sopstvenim oružjem i pušta da mač struže duž oštrice, pre iskoraka u stranu i napada bodom u slabinu. Brineta je to lako izbegla okrenuvši se postranice.

Dobro poznavajući sve odbrane i udarce i borbena lukavstva gledaoci najviših tribina dobacivali su savete svojim ljubimicama. Krivudajući kao upecana riba i vešto se pretvarajući, pavuša se bacila niže brinetinog za trenutak podignutog štita i njena oštrica je prodrla u stomak niže pupka. Čulo se snažno stenjanje, telo se srušilo u prašinu bez znaka života. Dostojanstveno pozdravljena od strane vrišteće publike, plavuša je gurnula svoju nogu prema mestu gde je virio njen mač da bi ga izvukla, pomerila svoj gladijatorski šlem s velikom perjanicom, očekujući reč cara i gledalaca, šta kao pobednik treba da uradi sa svojom palom žrtvom.

Borci za ženska prava bi bili zbunjeni kad bi čuli da su gladijatorke starog Rima stojale isto tako često uspravljene prema neprijatelju, bez straha i jadikovanja sa oštricom mača, koji je muškarac. Gledaoci tih starih vremena koji su sa svih strana priticali u amfiteatre da posmatraju prave ljudske borbe, nisu imali ukusa za ženska prava ali su glasno klicali borbama ovih ljudskih tigrica u arenama. Rimske gladijatorke su bile najdivljije žene ikad upoznate. Divlje mačke arena čija imena stoje i danas uklesana u spomenike od kamena: Paulina, Flavijana, Saplenta, Perpetua, Breša, Epla, Gerardeska, sva stoje ravnopravno među najboljim borcima prsa u prsa muškog pola. One su za publiku bile čak i omiljenije od svojih muških kolega pošto su se borile žešće, strastvenije i krvožednije.

Uprkos holivudskim filmovima nema nikakvih dokaza da je i jedan hrišćanin ubijen ili poginuo na pesku najveće arene - Koloseuma. Koloseum nije stvaran za spektakle tog tipa. Takvi događaji su se dešavali na minut vožnje lakim kolima do obližnjeg Cirkusa Maksimusa gde je moglo stati oko 385000 ljudi ne računajući one koji stoje. Niko ne zna koliko je boraca poginulo na pesku antičkih rimskih arena – 90 godina naše ere. Poznato je npr. da je u jednom danu, jednom poginulo 19000 gladijatora.

Naravno, činjenice stoje: mnogi borci u borbama na život i smrt bili su slabijeg pola i svaka karta za koloseum je imala na kraju tačku u kojoj je neka gladijatorka trebala da se pobrine za zabavu bogatih patrona i publike. Kao i toreadori danas, tako su i nekada gladijatorke imale posebne pripreme. One su se borile kao divlje i umirale tako hrabro kao niko do tada od ženskog pola. Dok su Amazonke bile samo mit one su bile realizacija tog mita. U stvari Kaligula je otkrio da su borbe dve nage žene sa mačevima povećale uzbuđenja u arenama. Ovakve zabave su postojale sve do 200-te godine nove ere, kad je izvođenje ženskih gladijatroskih bitki bilo zabranjeno carskim ediktom kao previše okrutno za gledanje.

Na vrhuncu gladijatorskih igara, regrutkinje za borbu su dobavljane iz različitih izvora. Mnoge žene su bile zarobljenici, mnoge taoci, mnoge kriminalci i robovi ali su se mnoge i dobrovoljno javljale pošto su želele da budu profesionalci u areni a borba njihova doživotna karijera. U gladijatorskim školama su uslovi za život boraca bili mnogo bolji nego u civilnom ili vojnom životu mnogih Rimljana tog doba. Imali su smeštaj, dobru hranu, osim vežbanja nisu radili ništa drugo, za pobede su dobijali nagrade, pre bitki su im organizovane svečanosti sa bogatim trpezama i raznovrsnim provodima...Za osuđene kriminalce i robove, određivanje kazne da budu gladijatori bila je mnogo bolja sudbina nego da su odmah ubijani. Ako prežive nekoliko godina, gladijatori bi dobijali slobodu, a često i dobar imetak ako su stekli veliku popularnost i naklonost publike. U Rimu su poznata imena nekoliko osuđenica – gladijatorki čija su nedela bila ubistva i paljevine, a koje su bile oslobođene. Minimalan broj pobeda kad bi gladijatorke mogle očekivati pomilovanje je bio 500 ali u većini slučajeva je bilo potrebno duplo – pre nego što bi one položile svoje oružje.

Gladijatorke su učile veštinu borbe u školama smeštenim oko Kapue gde su mnogi arenski borci stekli svoju slavu. Ove škole su bile poznate pod imenom "ludi gladijatori". Učenje boraca tehnici bliske borbe je zahtevalo pravo bogatstvo zato što je mnogo »pokretne imovine« ubijano u vežbama. Zato su uglavnom veoma bogate dame iz rimskog društva bile vlasnice škola gladijatora i gladijatorki. Iako je disciplina u tim školama bila surova zbog korištenja svih načina obuke i kažnjavanja: od šibanja  do momentalnog sakaćenja, gladijatorke su se bolje snalazile mnogo bolje nego njihove nesrećnije sestre po zatvorima. Dok zdrav borac donosi obično masnu zaradu od publike – i prirodno ponos i prestiž imenu škole i njenog vlasnika – telesna forma žena gladijatora je bila od najveće važnosti. Najpoznatije gladijatorke su sticale pravo, po oslobođenju, da rade u službi kod svoje gospodarice ili gospodara kao telesna garda.

Vrhunac borbe je bio kada je jedna od gladijatorski bila ranjena. Iz tog razloga su gladijatorke učene da protivnika nikada ne ubiju odmah već ga prvo više puta lakše rane, a zatim jednom teško. Ovde se i razlikovala u osnovi obuka rimskog vojnika i rimskog gladijatora. Dok je prvi učen da ubija odmah i sigurno, drugi je učen da mrcvari i ubija tek na kraju i po dozvoli. Na ovaj način je spektakl bio duži, bogatiji i zanimljiviji. Tada je gomila vrištala »nebei« (ima je). Saglasno sa propisanim pravilom u toj prilici ranjena gladijatorka bila je obavezna da baci štit i mač i ispruži se na leđa. Morala je podići prst leve ruke u znak preklinjanja publike za milost. Gomila je mogla, ukoliko je bila zadovoljna njenom borbom, označiti milost ili mahanjem maramica ili dizanjem palca naviše. Ali ako gazda okrene palac na dole (police verso), to znači da svi žele smrtni udarac. To je značilo da gladijatorka nije stekla pravo da živi dalje. Pobednik je tada morao da ubije poraženog.

Etička strana ovih pokolja je malo značila ogrubeloj masi. Od podneva do mraka masovno kasapljenje je bivalo nastavljeno, a kad bi pala noć pesak arene je pod bakljama bukvalno blistao od krvi. Nije bilo važno da li su žrtve bile čuvene ili ne, zato što je uvek bilo drugih da zauzmu njihova mesta. Mnoge devojke gladijatorke su bile vrlo popularne. No, bila je to vrsta popularnosti koja je veoma brzo prolazila. Imena tih devojaka su imala magičnu sposobnost jer je gomila odobravala u trenutku njihovo pojavljivanje. Nikad ranije niti kasnije nije postojao spektakl u kome je veći broj ljudi kliktao jednoj ženi. Često su zvučna imena tih devojaka pevana pre početka borbe ili u momentu pojavljivanja devojke u areni. Svemu tome je pridruživana i često otvorena naklonost cara i ostalih velikodostojnika. Takav je bio slučaj sa najvećim ženskim mačevaocem toga doba: Epijom. Ona je delila ženski gladijatorski tron sa najlepšom gladijatorkom svih vrmena Gerardeskom Manucijus, amazonkom koja je ubila preko 700 protivnica u areni. Rimska arena u to doba je prikazivala ne samo borbu boraca oružjem već i borbu »slabijeg« pola oko prestiža u lepoti tela. Plamteća lepota sa kao ugalj crnom kosom i veličanstveno proporcionalnim telom Gerardeska je bila  radost svakom muškarcu u Rimu. Kad je došao dan da se ona bori sa velikom Epijom, ceo Rim je mislio samo o tome. Gomile su jurnule u arenu danima ranije da uđu unutra kako bi gledale sprovođenje u delo carske volje da se ove dve gladijatorke bore do smrti. Svaka osoba koja je tog dana ušla u amfiteatar je znala svaki detalj iz života obe gladijatorke – i svaki uložen novac kao opklada, značio je pravo bogatstvo.

Odbegla ropkinja u petnaestoj godini, Gerardeska je bila među 90000 onih koji su se udružili 73. godine p.n.e. pod vođstvom Spartaka, buntovnim gladijatorom koji je pobegao iz škole u Kapui i sakrio se na planini Vezuv. Dok je služila kao prostitutka među Spartakovim vojnicima, i dok su se borili na svom putu, i najzad, dok su pokušavali da opljačaju Rim, Gerardeska je bila  zarobljena od strane Marka Lucinija Krasa koji je naredio i njeno žrtvovanje među odbeglih 6000 robova. Ali kasnije general Kras, promenio je svoje mišljenje. Proveo je s njom jednu nezaboravnu noć i poslao je u gladijatorsku školu. To joj je spaslo glavu i produžilo život za još 20 godina. Kad je reč o Epiji, rimski istoričari pišu da je ona od malih nogu rasla sa mačem, okružena očevim bogatstvom koje je poticalo od ispiranja zlata. Njena strast za gladijatorskim bitkama, borbama i oružjem se graničila sa perverzijom. Jednog dana je, bez ikakvog predhodnog obaveštenja napustila dom da bi pratila profesionalnog gladijatora Segiolusa, koji je bio blizu penzionisanja jer je prešao 35 godina. Epija je pored njega trpela su neudobnost gladijatorskog života dok su putovali od provincije do provincije(čak do male Azije) u potrazi za poslom. Dok je išla s njim Sergiolus i jedan njegov prijatelj-ratnik,  bili su joj učitelji mačevanja i naučili su je gladijatorskoj veštini. Ona će mačevanje upražnjavati  sa žestokim oduševljenjem. Epija je jednom, iz čiste šale, ušla u arenu i stupila u borbu protiv jednog patuljka. Ubila ga je odmah i to je bila njena prva borba.

Epija je ulazila u arene sve više i više, i kao njen ljubavnik, svrstana je s početka kao slabo plaćena ratnica – u drugu kategoriju boraca koji se bore u uvodnim borbama. To je sve tako bilo dok njen ljubavnik nije bio ubijen u jednom amfiteatru. Potpuno sluđena onim što je videla, jurnula je u arenu, uzela mač poginulog i s nekolko udaraca i pariranja ubila njegovog protivnika. To je učinilo da gomila podivlja, ali i mnogo važnije – proširila se priča o Epijinom junačkom podvigu tog dana. U svim arenama nadalje je bila bučno pozdravljana za svako njeno prisustvo u novom gradu. To što je bila ekspert u mačevanju povećalo je njene šanse i poboljšalo status za dogledno vreme. Ona je superiorno vladal pune dve godine i kad je imala 30 godina imala je preko 2000 pobeda i ogroman broj sledbenika. Ali Epija je imala i mnogo neprijatelja. Naročito njen uticajni muž, senator, koji je želeo da ona plati sopstvenim životom za vredu koja se desila njegovom veličanstvu. Senator Flak ubedio je velikog Pompeja, tad konzula Rima da uvrsti Epiju u Cirkus Masimus i to u borbe protiv takvih protivnika koje će garantovati njenu smrt. Ona je Ediktom trebala da se bori protiv 8 rimskih legionara, sa po dvojcom istovremeno. Epija se morala boriti bez oklopa, samo sa štitom i mačem. Takva vrsta meča bi sigurno učinila to da Epija bude ubijena, jer svako vojnik juriša prema njoj sa različitih strana a jedan od njih bi mogao naneti smrtni udarac. Nepromišljeno, međutim, Pompej je odobrio tu »ideju« loše procenivši sposobnosti legionara (vojnički obučavanih za borbu u stroju legije) u odnosu na veštinu gladijatorke obučavane specijalno za slobodnu blisku borbu. Epija je to poslepodne, mada zadobivši nekoliko rana i posekotina, pobila svih 8 vojnika – par za parom. Pompejevo poniženje je bilo ogromno, dok je njegov prijatelj senator, koji je sedeo u carskoj loži, ponizno podneo taj događaj. Dok je urlanje mase činilo Epiju ravnodušnom – ona je bila njihova ljubimica, što je značilo da nije mogla biti ubijena ni pod jednim izgovorom osim ako nastavi da se bori idućeg dana. Tako i nije bilo boljeg načina da se ubije osim da se sukobi sa šampionom nad šampionima Gerardeskom Manucijus. Njihova borba je trebalo da se vodi sve do smrti.

Godina je bila 69. p.n.e., radni dan u maju, znamenit dan u istoriji gladijatorstva. Na dan borbe grad je bio napušten, skoro svi su otišli u Cirkus Maksimus. Samo su osamljene grupe patrolirale ulicama da spreče neku pljačku. Gomila je počela da ulazi u amfiteatar, i u 7 sati ujutru sva su mesta bila popunjena iako je do početka ostalo čitavih 7 časova. Objava se pojavila na zidovima Cirkusa Maksimusa tog dana: »Vreme dozvoljava 30 parova gladijatora, nabavljenih od A Klauduija Flaka, zajedno sa zamenama u slučaju brzog završetka. Morbe nastavlja meč čuvene gladijatorske Epije, Ura za gladijatorku Epiju, i gladijatorke Gerardeske. Ura za gladijatorku Gerardesku. I Ura za velikodušnog Flaka, koji je računao na ponovni izbor«.

U podne, korpe sa hranom su bile otvorene, boce vina su, takođe, iznešene pred publiku koja je jela pre nego što su patriciji, koji su kod kuće ručali, stigli u svoje lože na ceremoniju otvaranja. Oko 2 sata posle podne trube su najavile ulazak velikog Pompeja. Veliki zanesenjak igara, toliko dugo koliko su one bile okrutne, Pompej nije dobijao mnogo glasova od gledalaca zato što i nije bio naročito popularan u svoje vreme. Odmah zatim su vestalke ušle u carsku ložu u svojim belim haljinama i sele pored Pomeja. Tada se začuo znak trubom za početak predstave, kojom je komandovap senator Flak, sponzor igara, vozeći se u dvokolicama obučen u purpurnu togu kao znak da pripada plemstvu.

Prvo počinje parada gladijatora – među njima su Epija i Gerardeska; njihova tela sjaje namazana maslinovim uljem – marširaju u redovima. Grupe mladih i lepih devojaka, gole, izuzimajući venac od cveća oko njihovih grudi, rasipale su latice ruža ispred povorke dok su patuljci obučeni u čudne kostime trčali okolo, prevrćući se preko glave i izvodeći proste akrobatske trikove. Posle obilaska arene i divljeg aplauza, povorka se zaustavila ispred carske lože oko koje je stajala u sjajnim oklopima, pretorijanska garda. Kada pedesetočlani orkestar završi vojnu muziku, gladijatori podižu svoju desnu ruku ispred sebe i govore: »Ave, Caesar, morituri te salutant« (Pozdrav, Cezare, oni koji će umreti pozdravljaju te!)

Tad su se okrenuli i u stroju promarširali kroz malu kapiju ispod tribina i ušli u svoje odaje za pripremu. Posle nekoliko uvodnih tačaka, akrobatslog jahanja, dresiranih životinja i gomile akrobata, počeli su da izlaze borci u parovima. Mada su borbe bile uzbudljive i dobre ipak je bilo uobičajenih zvižduka pored bodrenja. Prodavci su prodavali piće i jastučiće za sedenje a gledaoci su se kladili između sebe ili u kladionici. Potom su se oglasile fanfare označavajući početak glavne borbe. Tišina je zavladala arenom. Borba je trebalo da počne. Oglašivač je svečano pozvao oba borca da zauzmu svoja mesta. Kapija je sa treskom otvorena. Epija i Gerardeska su ušle u arenu. Posle mračnih svlačionica dnevna svetlost ih je gotovo zaslepljivala. Jedna pored druge devojke su  krenule prema sredini arene. Obe su bile polunage imajući na sebi samo pregaču oko bedara. Otkad je bilo doneto rešenje da gladijatori ne nose nikakav oklop na sebi – svi borci su nosili samo parče tkanine koje je prekrivalo njihove genitalije. Obe su bile spremne da pruže oštru i bespoštednu borbu. Žedne krvi i pune žestine bile su spremne da jedna drugoj zadaju bespoštedne udarce. Stale su jedna nasuprot druge na sredini arene, očekujući konzulov signal. Gledaoci su uplaćivali poslednje opklade. Signal je dat. Oba borca su napravila nekoliko blagih koraka unazad. U areni je napetost sve više rasla. Oprezne i spremne na sve gladijatorke su počele da kruže jedna oko druge uzajamno prateći svaki pokret.

Epija je prva krenula napred praveći male korake i istovremeno pokrivajući štitom rame i grudi, spremna da svojim mačem zaseče ili probode protivnicu. Spustila je malo štit da bi izmamila napad. Gerardeska je iznenada napala, ali se Epija vešto odbranila.  Ovo je bio »invitatus« i gomili se i te kako svideo. Bio je to stari gladijatorski početak borbe posle koga je sledio »ictus obllquus«. Gomila se ponovo oduševila, jer je njima i pored svega ipak bilo skoro nemoguće da se dve tako lepe devojke tako izvanredno bore. Gladijatorke su lukavo obigravale jedna oko druge pokazujući samo oči iznad svojih štitova. Epija je rešila da izabere sledeću borbenu taktiku: iscrpi protivnika brzim, uzastupnim udarima mačem i štitom. Geraldeska je primila šest udaraca na svoj štit i sve ih odbila a u jednom uzvratu je Epiju zakačila po leđima pa je ova morala da klekne. Videvši položaj svoje protivnice, Geraldeska je skočila da je ubije, ali Epija je uspela da eskivira udarac i ustane. Rulja je vriskala. Epija je promenila taktiku i počela da čeka. Napad je došao veoma brzo i ona je bila spremna da ga dočeka. Njen štit skrenuo je udarac i kako je Gerardeska počela da se povlači Epija je svom snagom zamahnula prema jednoj njenoj dojki i promašila je za dlaku. U sledećem trenutku su se jedna do druge gurale štitovima gledajući se pravo u oči. U sledećem napadu, nakon odgurivanja Epija je krenula u napad i plasirala je pet udaraca, koje je sve Gerardeska odbila povlačeći se. Epija, zatim, ponovo nemilosrdno zadaje nove udarce i štitom i mačem. Epija je mogla da vidi samo Gerardeskin nos preko ivice štita, i njena nadanja su porasla jer je računala da je Gerardeska umorna. Gerardeska je u jednom trenutku, videći razbešnjen način borbe svoje protivnice koja je neumorno nanosila udarce odozgo prema njenoj glavi, rešila da primeni staru legionarsku taktiku koju su vojnici koristili u borbi protiv varvarskih plemena Gala i Germana. U trenutku jednog udara odozgo, ona je podmetnula štit iznad svoje glave i klekla na desno koleno s namerom da Epiju ubode u stomak. Tamo se, međutim nalazio Epijin štit, koji ona, bez obzira na sav bes udara nije pomerala iz zaštitnog položaja. Gerardeska je u sledećem trenutku ispustila svoj štit, koji joj je još delić sekunde pokrivao glavu, uhvatila levom rukom Epijin štit za donji deo i snažno ga povukla gore. Ovaj pokret ne samo da je Epiju zaustavio u udaranju pošto je njen štit svojom gornjom ivicom udario nadlakticu njene desne ruke već joj je gotovo u potpunosti otvorio i donji deo stomaka. Ubod mačem u trbuh je bio izveden brzo i beskompromisno. Epija je ispustila oružje i pala savijajući se na pesak arene. Publika je urlikala uzvikujući »najlepša je i najbolja«. Gerardeska je prišla i izvukla  mač iz tela protivnice. Krv se slivala u mlazu sa Epijinog stomaka. Ona se divlje bacala i mlatarala rukama dok je Gerardeska nemo gledala prema Pompeju očekujući znak da li da je ubije. On je to i učinio.

Gerardeska, ocenjujući protivnikovo isčekivanje smestila je iznenada svoj mač po sred njegovih grudi. Oslonivši se svom težinom na mač, ona je učinila da on lako prodre. Tada je naglo iskrenula mač tako da je Epiji raskomadala pluća i srce u jednom veštom, divljačkom potezu, ubijajući je trenutno sa završnim »coup de grace«. Zatim je lagano izvukla mač iz tela svoje protivnice i podigla svoje krvavo oružje visoko iznad glave.

Bila je gladijatorka, profesionalna borilačka mašina. Još jedanput Gerardeska je preživela. Na signal senatora Flaka, koji je pokazivao svoje ogromno zadovoljstvo ishodom borbe, jedan arenski momak uleteo je unutra noseći drveni malj kojim je tada sumanuto udario među slepoočnice mrtvu devojku želeći da joj razbije lobanju. Pošto je i taj običaj urađen konji su uvedeni u arenu  a konopci su se iza njih vukli noseći na krajevima metalne kuke. Robovi su nehajno gurnuli kuke kroz Epijine članke i ona je tako izvučena iz arene ostavljajući tanak trag krvi na pesku.

Dok su galerije grmele od odobravanja Epija je u mračnom predvorju bez ikakve ceremonije bačena na vrh gomile sakupljenih žrtava koja su ležala u uglu. Gererdeska je bila zadovoljna svojom pobedom. Senator Flak je bio zadovoljan svojom osvetom. Pompej je imao svoj divni šou koji će mu doneti nove glasove pristalica a gomila je imala još jedan »lep dan«.

 

 

 

*

 

Od sredine 19. veka pa sve do kraja 1945. godine u Nemačkoj je postojao vrlo specifičan oblik mačevanja - hajdelberško mačevanje šlagerima koje je imalo tradiciju od 200 godina. Njega su od sredine 18. veka upražnjavali nemački studenti. Krajem 19. veka postalo je veoma popularno kod prohitlerovske mladeži. Mačevaoci mačuju u debelo vatiranim odelima sabljama. Primaknu se jedan drugom na distancu udara i na znak sudije žestoko zamahuju sa ciljem da protivniku nanesu udarac po licu – »šmis« (ožiljak). Što je student – duelant imao više ožiljaka na licu bio je više poštovan i više su mu se divili. Dok se mačevaoc bori telo mora ostati nepomično, osim ruke u kojoj je sablja. Druga ruka stoji sve vreme na ledjima. Dok mačevaoci vežbaju na licu mogu imati rešetkastu masku, ali kad dodje u »mensur« - zvaničan duel, zadržavaju se samo naočare ili štitnik za nos, ili još bolje izlaže potpuno golo lice protivnikovom oružju. Kad udarac padne, zabranjeno je vrdnuti i za dlaku a prisutnom lekaru se nalaže da ranu zašije na mestu bez anestetika. Bilo je zabranjeno da se izazove borba prsa u prsa ili da se prekine (preda): preostalo je samo da se ostane ukopan u mestu.

Bilo je više elitnih društava tog tipa u Hajdelbergu. Njihovi članovi su bili sinovi velikana, bogataša, grofova, barona i teško se tu moglo uvući, jer su skoro svi bili plemići. Član poslednjeg društva je bio sin i kralj Grčke, kao student.

Sva ta društva su davala oružnu satisfakciju i svi brucoši su morali da vežbaju menzuru.  

 

 

Dvoboji Dr. Teodora Božina

 

U prvih 25 godina XX veka puno Srba odlazi da živi i studira u drugim zemljama Zapadne Evrope gde upražnjavaju lokalno mačevanje i običaje vezane za ovu veštinu. Mnogi od njih učestvuju i u dvobojima širom Evrope. Jedan takav Srbin je bio i dr.Teodor Božin iz čijih memoara se može videti da je on bio verovatno prvi (a kako izgleda i jedini) Srbin koji je upražnjavao borbu »šlagerima na menzuri«.

O ovome je dr. Božin za 1920. godinu pisao: »Svako jutro smo se vežbali sabljama po jedan sat, a često su subotom bile borbe oštrim sabljama. Bio sam se dobro izvežbao i postao vrstan mačevalac. Menzura (borba u mestu) je bila obavezna da bi se mladić oslobodio brucoštva. Posle dva semestra svako je morao da ima bar 3-4 menzure. Za samo društvo je bio obavezan »Schlager«, to je neka vrsta sablje, a za dvoboj je bila obavezna oštra sablja. Tako sam ja svoje menzure dobro odradio pa sam postao čak i »fuksmajstor« studenstskog društva. Mačevanje me tada toliko zanelo da sam čak i učenje pomalo zapostavio, a izlagao sam se i ne maloj opasnosti dvoboja sabljom, jer je nedavno jedan moj drug izgubio na menzuri vrh nosa, te su mu ga jedva na klinici hirurzi našili. Jednom drugom je, opet, desno rame bilo tako povređeno da je ruka bila blago paralizovana.  

Dr. Božin je u Nemačkoj čak dva puta bio prinuđen da u dvoboju, za vreme svojih studentskih dana iskaže znanje u mačevalačkoj veštini. Prvi put je to bilo zbog jedne devojke. O tome Božin između ostalog piše: "Navodno sam dosađivao jednoj lepotici, a to nije bilo tačno. Naprotiv, ona je tražila moje društvo, jer smo se upoznali kod nas u domu na jednoj igranci. Jednom se sa njom nađem u gradu i počesmo šetati ulicom. Odjednom me napadne jedan mladić i rečemi kako sebi smem da dozvoljavam da se sa ovom gospođicom šetam. Pogledam ja devojku, kad ona stavi svoju ruku pod moju mišku i veli da je zaštitim. Ja mladića odgurnem rukom, a on mi dade vizitkartu. "Ako ste kavaljer, obračunaćemo se!" - veli. Ja mu dadoh svoju, jer kao student sam je uvek imao, po naredbi našeg Društva. Upitah devojku koja je to budala, a ona mi kaže neki ljubomorni poznanik koga ona ne trpi.

Sutradan se pojaviše u mom stanu u 11 sati, kao što je propisano za studente sa oružjem, i predadoše mi poziv za dvoboj. To je, vele, verenica njihovog druga i, za uvredu porodične časti morao bih ići na dvoboj pištoljima. Jao meni, ja pištolj nikad nisam ni imao u ruci! Odredismo i moje sekundante i na kraju se, na sastanku odluči da ćemo se boriti samo sabljom.

Iduća subota je bila određena za mačevanje. Svi moji drugovi se okupiše u 6 sati ujutru i sve je bilo na licu mesta. Neutralni sudija je bio isto moj poznanik, ali nije bio član našeg društva. Ja sam dosta dobro vladao sabljom. Već dve godine svaki dan po jedan sat vežbam. Moj protivnik je bio rezervni konjički poručnik, pa još i sin moga profesora anatomije (ali ispit kod njega sam već bio uspešno položio).

U petak uveče beše kod nas veselje na kome se jelo i pilo pivo. Ja htedoh da se odvojim od društva, ali me zadržaše do zore. Đavo me terao da budem tamo te večeri, pa sam, naravno, bio malo umoran.

Bandažirasmo se i poče se sve spremati. Sudija gleda na sat i reče: »Fertig, los!« Razmenismo nekoliko udaraca, ali ni jedan ne pogodi. Pariramo obojca dobro, i posle pet udaraca sabljom dolazi »Halt«. Onda testanti obrišu sablju alkoholom i ponovo: »Los!« Odjednom ja osetih strašan bol na levom obrazu. Krv mi poteče preko grudi, pa mi oduzeše sablju iz ruke i postaviše me na stolicu. Zatim je nastala debata, jer me je udario posle »halta«. Diskvalifikovan je, ali je to za mene bila slaba vajda. Jedan zub i ceo obraz mi je presečen. Rana je morala da se šije, te mi dadoše konjaka da popijem. Tako sam sve izdržao bez narkoze, odnosno anestezije. Kad se završila ta moja avantura, cura mi pošalje divno vezenu traku, koju smo nosili preko grudi. Na njoj je bilo zlatnim slovima izvezeno: »Nec temere, nec timide« (sačuvaj čast bez straha). To je bilo geslo našeg studentskog društva. Kad sam otišao u stan, moja gazdarica da padne u nesvest, videći me sa ogromnim zavojem oko glave. Nekoliko dana nisam se pojavljivao na ulici, pa sam se izvinio i svojim dobrotvorima gde sam bio pozvan na ručak.«

I drugi dvoboj je dr. Božin imao zbog devojke ali ovog puta u Danskoj (Grajfsvald) tri godine kasnije, 1923. godine. O tom događaju je zapisano u njegovom dnevniku: " Posle podne bio je veliki vašar na jednoj poljani punoj šatora i svakojakih atrakcija. Tamo se ja sastanem sa svojim kolegom Štimerom. Moj drug visok dva metra sede na jedan mali dečji karusel, pa i mene povuče. Okreće se karusel, a sa strane bacaju na nas konfete. Mora da je bilo veselo videti nas "matorce" na tim malim drvenim konjićima. Dve cure stalno na nas bacaju konfete, i kad se karusel zaustavio, mi im priđemo i bez reči svaki uze po jednu pod ruku da se prošetamo.

Ali ne lezi vraže! Hoćemo mi našim damama da pokažemo u jednom šatoru nešto, a mene hoće jedan student da spreči da uđemo. Iz viđenja mi je bio poznat; bio je medicinar istog semestra kao i ja. Veli on meni: "Gospodine, što dozvoljavate sebi da uznemiravate ovu damu?" A janjemu:"To je moja verenica" (mi studenti smo ponekad sa tim curama terali šalu i nazivali ih "verenicama"). Ni pet ni šest, on odgovori: " Vi će te izviniti, to je moja verenica!" Eto, velim ja u sebi: " Duplicatas casuorum" , ponavlja se slučaj sa Minhenom. I tako i bi.

Pozove on mene na dvoboj koji ja, opet kao kavaljer, ne smedoh da odbijem. Opet se sastanu sekundanti, a moj drug Štimer me bodri. "Ako ti nećeš sa njim da se tučeš ja hoću", veli, "ali ti onda više nisi moj prijatelj"

Odredi se tako dvoboj sabljom za jednu subotu posle podne, u jednom lokalu van grada. Štimer još razlasi da sam ja iz plemena  gde vlada krvna osveta i da moj protivnik može da nastrada jer sam ja "opasan tip". Moj izazivač prvi put je uzeo sablju u ruke, a ja sam odmah to primetio i još više moj sekundant. Ja sam stao leđima okrenut vratima, dok je moj protivnik bio leđima okrenut moru. Već prve udarce je nekako izbegavao (a to važi za kukavičluk), pa se odmah videlo da će siromah nastradati. On u jednom trenutku htede da me udari, a ja zamahnem i malo ga uplašim, na šta on ustukne natrag. Kako je bilo dosta studenata posmatrača oni povikaše: »Baci ga u more!« Ja udarih jednu visoku kvartu i on, raskrvavljen, predade se i tako se završila i ta lakrdija.«

 

 

“Bumbu no iši” – “Pero i mač su u skladu”.
Za lenj i tup duh nedostižno je majstorstvo u mačevanju pošto oštrinu maču daje samo oštar duh koji ga vodi. Pametan čovek, zato, učenje mačevanja uvek započinje s onim što najbolje brusi i oštri duh:
s ljubavlju prema čitanju - knjigom.
Majstorstvo i vrsnost u mačevanju, svakoj veštini i životu uopšte, dakle, temelje se na kulturi pera jer jedino nas slova odvajaju od tuposti duha - divljaštva, prostaštva, neukosti i ropstva.


"Dnevnik učitelja mačevanja", Aleksandar Stanković

 

* NASLOVNA

* GLAVNA STRANA

* KONTAKT